Prokrastinaciju bismo mogli da definišemo kao tendenciju odlaganja izvršenja neke radnje kako bi se postigao neki drugi cilj.
Emocije koje se proživljavaju tokom odlaganja obaveza tiču se najpre ideala i želja te nisu doživljene u kontekstu obaveze.
Osobe koje su sklone prokrastinaciji često deluju kao manje savesne, naročito u domenu samodiscipline, poslušnosti i usredsređenosti na sopstvene ciljeve.
Istraživanja prokrastinacije
Mnoga istraživanja su pokazala da je prokrastinacija značajno povezana sa: samopouzdanjem, samokontrolom, perfekcionizmom, samosvešću, samoobmanjivanjem, disfunkcionalnom impulsivnošću, depresivnošću, niskim samopoštovanjem, slabo izraženom kompetitivnošću.
Međutim, ono što je pokazano u jednom istraživanju1, a potvrđuje se u mnogim narednim istraživanjima jesu rezultati koji ukazuju na visoku povezanost savesnosti i prokrastinacije kod odraslih.
Savesnost bismo mogli da definišemo kao društveno prihvatljivo ponašanje u pogledu kontrole impulsa što olakšava rešavanje zadataka i cilju usmereno ponašanje, što bi podrazumevalo aktiviranje mišljenja pre nego odigravanje, odlaganje zadovoljenja potreba, poštovanje normi i pravila, planiranje, organizovanje i postavljanje prioriteta.
Zanimljivo je da su identični rezultati dobijeni u istraživanju2 u kom su deca uzrasta od trećeg do petog razreda sačinjavala uzorak. Dobijeni nalazi ukazuju na visoku negativnu povezanost između savesnosti i prokrastinacije. Šta bi značila ta “negativna povezanost”? U ovom slučaju, to bi značilo da što je dete sklonije odlaganju obaveza ono je manje savesno.
Čitajući prethodne redove nameće nam se sledeće pitanje:
Kako razviti zdrave navike kod dece?
Sigurno da postoji dosta odgovora na ovo pitanje, međutim, ono što je suštinski važno jeste odnos koji se razvija između deteta i roditelja. Uzmimo na primer da je detetu pružena bezuslovna ljubav uz jasno poštovanje postavljenih granica. (O postavljanju granica možete pročitati ovde.) Takvo dete ima sigurnu bazu u roditelju i razvijeno poverenje što dalje implicira da se roditeljski autoritet ne dovodi u pitanje. Na taj način, roditelji sopstvenim zalaganjem i radom pružaju primer detetu, a uloženi napor da se nešto postigne postaje istinska vrednost.
Pored primera koji treba da daju, veoma je važno da roditelji pokažu zainteresovanost za rad i školske obaveze svog deteta: kroz razgovor o tome šta se desilo u školi toga dana, autentičnu reakciju na uspeh, ali i neuspeh, vršnjačke odnose tokom odmora itd. Vremenom, dete usvaja ovakav model ponašanja i samostalno započinje razgovor na ove teme.
Sistem nagrađivanja
Na kraju, veoma je važno uspostaviti sistem nagrađivanja. Najpre je neophodno jasno definisati koliko je vremena potrebno da se savlada određeno gradivo ili uradi domaći u toku dana. Kada se ispuni dogovor sledi nagrada.
Treba napomenuti da je nužno uvesti “pregovore” u vezi sa nagradom. Dakle, roditelj ponudi detetu npr. dve moguće nagrade: sat vremena igranja omiljene igrice ili odlazak kod druga. Dopustiti detetu da samostalno načini izbor i jasno i nedvosmisleno reći da je nagrada zaslužena usled izvršene obaveze.
Neophodno je biti dosledan nakon odabira i ne dopuštati “probijanje jasno definisanih granica”. Na ovaj način se asocira uloženi napor pri izvršenju određenog zadatka i nagrada koja sledi, a tokom vremena se razvija ponašanje koje samo po sebi postaje nagrada.
Literatura
1 Lay, C., Kovacs, A., Danto, D. (1997). The relation of trait procrastination to the big-five factor conscientiousness: an assessment with primary-junior school children based on self-report scales. Personality and Individual Differences 25 187-193.
2 Sher J.S., Osterman M.N. (2002). Procrastination, conscientiousness, anxiety, and goals: exploring the measurement and correlates of procrastination among school-aged children. Psychology in the Schools. Vol. 39(4).
Osnovne i master studije završio je na Filozofskom fakultetu Univeziteta u Beogradu i stekao zvanje master klinički psiholog. Neophodno iskustvo u radu sa decom i mladima stekao je tokom stažiranja u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju ”Prof. dr Cvetko Brajović”, nakon čega je položio stručni ispit 2018. godine u Ministarstvu zdravlja u Beogradu. Trenutno je na edukaciji iz dečije i adolescentne psihoterapije (psihoanalitičke orijentacije) u okviru Udruženja dečijih i adolescentnih psihoterapeuta Srbije (UDAPS).
U pogledu psihodijagnostičkog rada primenjuje široku bateriju testova sa akcentom na integrativnom pristupu. U svojoj dosadašnjoj psihoterapijskoj praksi usmeren na rad sa decom i adolescentima različitih vidova razvojnih tegoba, emocionalnih problema, problematike u pogledu prilagođavanja kao i savetodavni rad sa roditeljima.
