Teško je zamisliti život u digitalnoj eri bez nekog vida ekrana: mobilnog telefona, monitora, tableta itd. Deca i adolescenti su često izložena ovim objektima te su opravdana pitanja roditelja: Koliko je štetan ovaj vid ekspozicije? Koliko dugo deca smeju da budu pred ekranom? Kako ograničiti izlaganje? Da li igranje igrica čija je tematika usko povezana sa agresijom i nasiljem pobuđuje u detetu agresiju i nasilje? Da li toliko vremena provedenog ispred ekrana osiromašuje socijalni život?
Pitanja se nižu, tehnologija napreduje, usložnjava se fenomen izloženosti ekranu, a mali je broj istraživanja ili bolje rečeno, mali je broj sistematski povezanih istraživanja u jednu celinu koja bi potencijalno dala odgovore na ovu problematiku i definisala put za moguća dalja istraživanja iz pomenute oblasti. Knjiga francuskih stručnjaka i akademika Dete i ekrani – zdrava upotreba bez štetnih posledica je jedna od onih knjiga koja nudi moguća rešenja, daje celovit prikaz štetnosti, ali i (što je možda i bitnije!?) pozitivnih aspekata savremene tehnologije kao i praktične savete prilagođene uzrasnoj dobi dece i adolescenata.
Struktura knjige
U pogledu strukture, knjiga je zanimljiva i praktična. Na samom početku mogu se pronaći korisne smernice koje se tiču korišćenja ove knjige shodno postavljenim pitanjima te se lako možemo snaći u potrazi za odgovorima. Dalje nailazimo na prikaz različitih teorija iz domena razvojne psihologije, ali i nalaza neuronauka koja pružaju detaljniji, argumentovan uvid opisanih fenomena. Ono što čini ovu knjigu veoma korisnom jesu dodaci u kojima su podrobno opisani programi i moduli primenjeni u radu sa decom. Istini za volju, reč je o francuskim školama, ali svakako može poslužiti kao valjan primer kako bi moglo da se postupi i u Srbiji. Na kraju knjige, nalazi se rečnik koji obuhvata definisane ključne pojmove koji se pojavljuju u tekstu i dodatno olakšava razumevanje iznetog sadržaja.
Neke od bitnih smernica koje autori nude i pridržavaju se tokom teksta jesu da treba da imamo svest o revoluciji koja je u toku i sudaru između tradicionalne kulture knjige i nove digitalne kulture gde smo na dobitku ukoliko ukažemo poverenje i jednoj i drugoj. Takođe, koliko god virtuelni svet bio primamljiv i izazovan treba da imamo rezervisani stav prema istom što podrazumeva dalja istraživanja i poreispitivanja mnogih pojmova kojima moguće olako pristupamo a tiču se najpre slobode i intimnosti.
Na šta treba obratiti pažnju?
Autori ističu da treba ići u korak sa mladima što bi podrazumevalo stalno informisanje i praćenje novih tehnoloških dostignuća, a pri tome da iskoristimo zanos i oduševljenje koje je tako karakteristično za mlade. I na kraju, veoma je važno da decu naučimo samokontroli kroz školski program. To bi podrazumevalo da se deca osposobe da kritički misle o njihovom odnosu prema ekranima i virtuelnom svetu tako što bismo pedagogiju prilagodili novim tokovima i na taj način „ekran postaje shvaćen kao individualni prostor ekvivalentan svesci, ali i kao oslonac oko kog i na kom se odvijaju različite forme razmene“.
Na kraju, moguće i da je najveća vrednost ove knjige isticanje pozitivnih aspekata digitalizacije. Kroz niz primera i saveta podstiče se pozitivna praksa, a i ostavlja se prostor za moguću upotrebu ekrana u terapeutske svrhe koja se ne tiče samo e-terapije već i implementacije programa u psihoterapijskom radu. Kao što je već pomenuto, u pogledu pedagoške prakse razni vidovi ekrana mogu podstaći i dodatno zainteresovati decu. Na taj način edukovaćemo članove društva koji će biti spremni da uspešno iskažu kognitivni, društveni i emocionalni odnos prema digitalnom svetu.
Osnovne i master studije završio je na Filozofskom fakultetu Univeziteta u Beogradu i stekao zvanje master klinički psiholog. Neophodno iskustvo u radu sa decom i mladima stekao je tokom stažiranja u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju ”Prof. dr Cvetko Brajović”, nakon čega je položio stručni ispit 2018. godine u Ministarstvu zdravlja u Beogradu. Trenutno je na edukaciji iz dečije i adolescentne psihoterapije (psihoanalitičke orijentacije) u okviru Udruženja dečijih i adolescentnih psihoterapeuta Srbije (UDAPS).
U pogledu psihodijagnostičkog rada primenjuje široku bateriju testova sa akcentom na integrativnom pristupu. U svojoj dosadašnjoj psihoterapijskoj praksi usmeren na rad sa decom i adolescentima različitih vidova razvojnih tegoba, emocionalnih problema, problematike u pogledu prilagođavanja kao i savetodavni rad sa roditeljima.
