Pojam granice najpre smo naučili kao liniju koja u geografiji razdvaja dve države, oblasti, teritorije koje imaju svoj sistem upravljanja, manje više nezavisno od drugihh i čime se definiše identitet te teritorijalne celine.

Psihološke granice su subjektivni doživljaj razlikovanja sebe od drugih. One bi više bile prostor, a ne linija u kome komuniciramo sa okolinom, gde su sa jedne strane, mi kao fizička bića, naše osobenosti, naše želje i potrebe a sa druge strane druge individue koje takođe imaju neke svoje osobenosti, želje i potrebe.

Razvoj psiholoških granica kod deteta

Kada  se rodi dete ono nema unapred definisane psihološke granice. Zapravo u najranijem uzrastu dete i nije intelektualno sposobno da napravi razliku između sebe i drugih. Ako ste nekada bili u prilici da posmatrate bebu koja ležeći u krevecu razgleda svoje ruke, pa ih stavlja u usta, pa ih ponovo gleda, onda ste upravo prisustvovali bebinom istraživanju sopstvenog tela i možda bili „počastvovani“ da vidite jedan izraz ushićenja kada shvati da  su ti prstići koje stavlja u usta deo njenog tela sa kojima može upravljati kako želi. Ova „otkrića“, odnosno spoznaja sopstvenog tela i razgraničavanje od drugih intenzivno se dešava u prve 2 godine života. Do tada je beba u simbiozi (najčešće) sa svojom majkom koja je tu u glavnoj ulozi da zadovolji sve njene potrebe: da bude nahranjena, da joj ne bude ni hladno ni pretoplo, da je na sigurnom i da je neko u fizičkom kontaktu sa njom, da obraća pažnju na nju. Da beba nema spoznaju da je njeno telo različito od majčinog možemo videti kada beba npr. ugrize svoju majku jer ima potrebu da neprijatan osećaj žuljanja prilikom rasta zuba ublaži, a onda se silno iznenadi kada majka bolno odreaguje na taj ugriz. Majčina prirodna reakcija na bolan nadražaj, odmicanje deteta, bolan izraz lica, jauk,  su neophodni da bi dete naučilo da ona i majka nisu isto i da njene želje i potreba nisu isto što i majčine.  Ovo saznavanje ide postepeno kroz celo rano detinjstvo.

Postavljanje granica može se posmatrati kao sastavni deo vaspitavanja deteta, odnosno kao „izgradnja“ detetove ličnost, formiranje njegovog identiteta. Vaspitavanje u ovom kontekstu posmatram kao način na koji roditelji osposobljavaju svoje dete za samostalan život. Ako je u prvoj godini života dete imalo zadovoljavajući odnos sa svojom okolinom, na prvom mestu majkom, ako su joj sve one gore nabrojane osnovne potrebe bile zadovoljene, ono će razviti jedan odnos  poverenja u sebe i svet, rečnikom transakcione analize dete će  zauzeti poziciju Ja sam OK, Ti si OK (ja sam dobro i vredno biće i drugi oko mene su isto tako dobra i vredna bića). Da bi se razvila ova životna pozicija nije neophdno da majka u svakom trenutku zadovoljavala svaku detetovu želju i potrebu.

Povremene „frustracije“, u vidu npr. 15 minutnog čekanja da bude nahranjena ili presvučena kada je to roditelju iz ko zna kojih razloga nemoguće da izvede su takođe OK, jer su deo realnosti kojoj roditelji treba da nauče dete. Ukoliko je zadovoljena potreba za bliskošću, odnosno majka, roditelji ili uopšte okolina detetu pruža ljubav i pažnju, dete će prihvatiti i ove frustracije kao sastavni deo života i to neće uticati da pojmi svet kao nesigurno, negostoljubivo mesto, odnosno da stvori odnos bazičnog nepoverenja (nasuprot bazičnom poverenju), kao što to E.Erikson definiše u svojoj teoriji psihosocijalnog  razvoja.

Postavljanje granica detetu od strane roditelja je najčešće prirodni proces o kome naši preci verovatno nisu puno ni razmišljali. Ono potiče iz bazičnih uverenja roditelja koje se pak oslanja na uverenja njihovih roditelja i u stvari je transgeneracijsko prenošenje osnovnih uverenja i vrednosti sredine u kojoj ljudi žive i /ili  socijalne, nacionalne, religijske grupe kojoj pripadaju. Kako su ranije ljudi bili više vezani za jednu sredinu i nije postojala mogućnost intenzivne razmene sa drugim grupacijama ispravnost prenošenih vrednosti i uverenja retko su dovođena u pitanje. Zbog značajne promene u pogledu razmene informacija u današnjem svetu, savremeni roditelj danas ima veću „muku“ da vaspitava svoje potomstvo. Moj stav je da će roditelj najmanje pogrešiti ako vaspitava svoje dete u skladu sa svojim uverenjim i vrednostima koje je stekao od svojih roditelja, a koje po potrebi može i da koriguje ukoliko uvidi da su njemu predstavljali u životu problem i da zbog njih ne funkcioniše najbolje u postojećem svetu. Preispitivanje sopstvenih uverenja za koje uvidimo da su nefunkcionalna je ujedno i najznačajni deo u psihoterapijskom procesu.

Najveća greška u vaspitavanju dece

Danas najčešća „greška“ u vaspitavanju dece koju primećujem kroz svoju praksu i koju zbog čega se i roditelji jave, su suviše labave granice ili gotovo da uopšte ne postoje granice prema spoljnom svetu. Na primer roditelji 4-godišnjeg deteta se jave na psihološko savetovanje tek kada je dete šutnulo jako vaspitačicu u koleno zbog čega ono ne oseća da je pogrešno postupilo ali roditelji sada imaju problem sa osobljem u vrtiću.  Roditelji u želji da izgrade od svog deteta samouverenu, samozadovoljnu, sigurnu osobu, često smatraju da će to postići ukoiko detetu ne frustriraju njihove želje. Na ranom uzrastu oni to pravdaju time da dete je dete malo i nemoćno, da svaki plač loše utiče na detetovu psihu a neretko su upravo roditelji ti koji su frustrirani detetovim plačem jer to posmatraju kao svoj neuspeh u izgradnji zadovoljnog deteta, pa mu onda popuste i ispunu neku želju, npr. kupe mu skupu igračku, koju racionalno razmišljajući mu nikada ne bi kupili.

Ovo je posebno izraženo na uzrastu od 2 godine kada dete još uvek ne razlikuje sebe od svojih želja i kada neispunjavanje svoje želje od strane roditelja doživljavaju kao znak da ih roditelji ne vole. Dete se na tom uzrastu onda brani prkosom, odnosno namerno čini ono što zna da će roditelje naljutiti jer se i ono samo oseća ljuto i odbačeno. Opet rečnikom transakcione analize, dete čije su želje neispunjene je u životnoj poziciji Ja nisam OK, Ti si OK (Ti je u ovom slučaju spoljašnji svet sa kojijm je u interakciji, dakle uglavnom roditelji).

Pozivajući se na princip realnosti, roditelj koji poseduje sigurno veće intelektualne sosobnosti od svog deteta na ovom uzrastu a takođe imaju i znanje i iskustvo, mogu razlikovati šta su detetove potrebe (bez čega stvarno ne može), a šta su želje (šta bi mu možda bilo ugodno ali nije neophodno a nekad je možda i štetno). Dete tada povinujući se roditeljskim zahtevima da nešto ne može ili ne sme, privremeno zauzima poziciju da je Ja nije OK (ono samo), Ti je OK (roditelji). Ova pozicija je u razvoju nužna prelazna faza, dok dostizanjem određene intelektualne i socijalne zrelosti dete ne počne da shvata da ono nije isto što i njegove želje, da su želje različite od potreba i da je ono svojim roditeljima i dalje vredno kao ljudsko biće. To roditelji postižu tako što mu pokazuju ljubav, vode računa o njegovim  potrebama, nekada mu ispune neku želju a nekada ne i sa tim su sasvim dobro sami sa sobom. Suprotno ovome bilo bi da roditelji konstantno ispunjavajuće želje svog deteta u jednom trenutku zapadnu u problem i dovedu sebe do samoiscrpljenosti i frustriranosti i da onda odreaguju  sa osećanjem besa i čak prezira prema sopstvenom detetu ili prosto prepuste brigu o detetu nekom drugom. Povremeno ove situacije su verovatno poznate mnogima iz ličnog iskustva i ne moraju predstavljati problem ako nisu učestale. 

Problem sa nerealno postavljenim granicama prema detetu u ranom detinjstvu se ispolji najčešće kada dete uđe u neku drugu sredinu koja nosi neka svoja pravila, kao što je u današnje vreme vrtić ili škola. Dete prema kojem su roditelji bili previše popustljivi može ovu novu sredinu doživljavati kao krajnje neprijateljsku i ponašati se prema drugoj deci koja im na primer ne daju neku svoju igračku ili prema vaspitaču koji ga opomene da nešto ne radi, iz pozicije Ja sam OK, Ti nisi OK (odnosno samo sam ja u pravu i vredim, a vi svi ostali niste u pravu i ne vredite). Ako roditelj nastavi da se prema detetu ponaša na isti način i čak saučestvuje u negovanju ove detetove iluzije da je ono vrednije i bolje od druge dece i da vaspitači greše kada mu nešto zabranjuju, dete će se verovatno ponašati anti-socijalno i praviće problema drugima. 

Ponekada će dete naučiti da se ponaša u skladu sa novim pravilima socijalne sredine da bi izbeglo kaznu i neprijatnost ali će i dalje verovati da je ono bolje i vrednije od drugih i intimno će doživljavati osećanje frustriranosti kada mu to neki drugi spoljni pokazatelji  govore da nije najvredniji. Npr. ovakvo dete može intenzivno da mrzi ili čak prezire drugu decu koji recimo bolje znaju da računaju ili bolje igraju fudbal od njega, a to su veštine koje su mu roditelji preneli da su važne. Posledično ovakvo vaspitavanje deteta može dovesti do formiranje prividno samouverene i borbene osobe koja je u velikom problemu kada joj sredina u kojoj živi ne pruža odobravanje kao u njenom roditeljskom domu, odnosno, rečnikom psihopatologije, dovodi do nekog od poremećaja ličnosti.

Roditelji su još dugo ti koji su iskustveno u prednosti u odnosu na svoje dete a koje će u periodu adolescencije dostići intelektualni nivo svojih roditelja. Zbog toga tinejdžeri opet ulaze u „buntovnu fazu“, poput one u drugoj godini života,  kada će imati iluziju da ih roditelji neopravdano frustriraju braneći im neke oblike ponašanja (npr. kasno izlaženje, povremeno konzumiranje alkohola ili narkotika…). Ako su roditelji do tada relativno uspešno ispunili svoj roditeljski zadatak na putu detetovog osamostaljivanja, odnosno da njihovo dete zna šta su mu obaveze, prihvata pravila koja važe u kući, u školi, u njihovoj vršnjačkoj grupi, znaju da potrebe i želje nisu jedno isto i ne osećaju se ni manje ni više vredni u odnosu na druge, ne moraju puno da brinu da će njihov dete sada „krenuti stranputicom“ sve i kada se ponekad veoma burno buni zbog postavljenih granica.

Zaključak

Granice koje roditelji postavljaju kroz proces vaspitavanja su detetov orijentir u životu šta je realno a šta nije i kao takve su neophodne da bi se dete osećalo sigurno. Nekada će te granice biti možda i previše restriktivne, i dete, odnosno  kasnije odrasla osoba, možda neće razviti svoj puni potencijal u vreme kada to čine njeni vršnjaci. No postavljajući detetu granice dajemo mu mogućnost i da ih u jednom trenutku, kada se osamostali, sam uvidi da su one možda bile samo roditeljska ograničenja (roditejli nisu znali i mogli bolje) i da ono samo sada može da ih prevaziđe. Ostavljajući dete bez granica ili sa suviše slabim granicama izgrađujemo pojedinca koji je stalno u problemu da razume sebe u društvu i koji je često veoma nesiguran i nesrećan zbog toga.

ključni pojmovi i stavovi: psihološke granice (rigidne, fleksibilne); bazično poverenje nasuprot bazičnom nepoverenju (E. Erikson); potrebe deteta nisu isto što i želje deteta; detetove želje nisu isto što i dete; životne pozicije: Ja sam OK-Ti si OK, Ja sam OK-Ti nisi OK, Ja nisam OK-Ti si OK, Ja nisam OK-Ti nisi OK

Životne pozicije (OK koral):

Vesna Nenadić

Diplomirala sam psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, sa završnim radom iz oblasti Socijalne psihologije. Položila sam stručni ispit za “Zdravstvenog saradnika-diplomiranog psihologa” 2007, od kada, sa manjim pauzama, radim kao psiholog u državnim i privatnim ustanovama primarne zdravstvene zaštite. Tokom završne godine studija započela sam edukaciju iz psihoterapije i do sada sam se upoznala sa principima psihodrame, grupne analize, kognitivno bihejvioralne terapije i transakcione analize.

Višegodišnji sam stručni saradnik UG “Roditelj” angažovana na psihološkom savetovanju. Autor sam i jedan od voditelja programa kreativnih radionica za roditelje i decu ranog uzrasta “Majdaonica-rudnik dečijeg znanja”.
Majka sam 3 tinejdžera.