U stručnoj literaturi možemo pronaći prepoznata dva vida usamljenosti. Reč je o socijalnoj i emocionalnoj usamljenosti. Socijalna usamljenost se javlja kad postoji doživljaj o manjku socijalnih kontakata i veza. Sa druge strane, pod emocionalnom usamljenosti se podrazumeva da u značajnim odnosima koje pojedinac ostvaruje izostaje bliskost i intima. Na osnovu toga, mogli bismo da kažemo da je socijalna usamljenost pitanje kvantiteta, a emocionalna usamljenost pitanje kvaliteta odnosa.
U adolescentnom periodu mladi ljudi prolaze kroz oba tipa usamljenosti. Ali treba imati na umu da biti sam ne znači i biti usamljen. U mnogim situacijama je pokazano da mladi provode veći deo slobodnog vremena sami u odnosu na stariju populaciju. Isti je slučaj kada su u pitanju neke aktivnosti ili obaveze. Mladi će pre težiti da ih sami obave za razliku od starijih. (Misli se na rad u društvu, socijalnom okruženju, a ne na traženje pomoći pri izvršenju nakog zadatka). Moguće da je razlog tome potreba za nezavisnošću mladih ljudi.
Adolescencija, usamljenost i porodica
U periodu adolescencije dolazi do javljanja potrebe za odvajanjem od primarne porodice i samim tim preuzimanja odgovornosti u svakodnevnim aktivnostima. Na tom putu zavisnosti – nezavisnosti moguća su česta javljanja osećanja usamljenosti jer mlada osoba nije više okružena sigurnoću svog doma i direktno izložena adekvatnoj roditeljskoj brizi i toplini.
Međutim, ukoliko je najraniji razvoj uspešno protekao u osećanju sigurnosti i dovoljno dobrog roditeljstva, ovakva stanja mogu biti lakše prevaziđena i transformisana u osećanje ispunjenosti, samopoštovanja i zadovoljstva sobom. Svakako, očekivano je da se jave ovakva stanja u ovom periodu, samo navedeni preduslovi olakšavaju prolazak kroz ovaj turbulentni proces.
Sa druge strane, neki od razloga zašto adolescenti teže prekidu komunikacije sa roditeljimai izolaciji jesu sledeći: potreba da pronađe sebe u svim tim burnim promenama, osećanje neshvaćenosti i nepotvrđenosti, potreba da komunicira uglavnom sa prijateljima, prisutne teškoće u komunikaciji među roditeljima itd.
Rešenje?
Ono što bi trebalo imati na umu jeste da treba biti strpljiv i postupan u ponovnom uspostavljanju dijaloga. To bi se najpre ogledalo u tome što bi roditelji pokazali spremnost da saslušaju što bi uključilo i razumevanje neverbalnog izražavanja adolescenta. Iskazivanje onoga što roditelji osećaju u vezi sa datom situacijom u kojoj se adolescent našao. U tom pogledu, treba misliti o onome što roditelj oseća jer je verovatno to osećanje ono sa kojim se adolescent u datom trenutku sa teškoćama nosi.
Važno je da zamerke, pritužbe i osude roditelji zadrže za sebe. Od njih nema nikakve koristi, služe samo pražnjenju roditeljskih frustracija i ujedno pojačavanju otpore adolescenta. Nužno je da se omogući povezivanje tako što će u fokusu biti interesi adolescenta.
Takođe, potrebno je potvrditi osećanja adolescenta. To bi značilo da razumemo šta oseća, ne nužno i da se slažemo sa tim, ali je važno da reflektujemo osećanja kako bismo povratili siguran i pouzdan odnos u kom vlada razumevanje.
Samo ukoliko znaci povlačenja u sebe i izolacije postanu prisutni duži vremenski period i teže značajnom narušavanju odnosa neophodno je potražiti stručnu pomoć.
Osnovne i master studije završio je na Filozofskom fakultetu Univeziteta u Beogradu i stekao zvanje master klinički psiholog. Neophodno iskustvo u radu sa decom i mladima stekao je tokom stažiranja u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju ”Prof. dr Cvetko Brajović”, nakon čega je položio stručni ispit 2018. godine u Ministarstvu zdravlja u Beogradu. Trenutno je na edukaciji iz dečije i adolescentne psihoterapije (psihoanalitičke orijentacije) u okviru Udruženja dečijih i adolescentnih psihoterapeuta Srbije (UDAPS).
U pogledu psihodijagnostičkog rada primenjuje široku bateriju testova sa akcentom na integrativnom pristupu. U svojoj dosadašnjoj psihoterapijskoj praksi usmeren na rad sa decom i adolescentima različitih vidova razvojnih tegoba, emocionalnih problema, problematike u pogledu prilagođavanja kao i savetodavni rad sa roditeljima.
