Samopouzdanje ili samopoverenje je pre svega vera u sopstvene sposobnosti, istrajnost i dobronamernost. Osoba koja je samopouzdana ocenjuje sebe kao sposobnu, istrajnu i dobru (Z. Milivojević, 2000: “Emocije”).

Da bi neka osoba imala ovakva uverenja o sebi neophodno je da je bar neko značajan u njenom detinjstvu imao poverenja u nju. Najbolje bi bilo da su to roditelji, koji kada njihovo dete uradi nešto samostalno, kada pokazuje trud i kada ne odustaje od nečega što mu je dato kao zadatak, to primete i potvrde kroz neku reč ili gest odobravanja.

To za malo dete ima vrednost nagrade i vodi ka tome da stav koji roditelji imaju prema njemu internalizuje i samo na sebe počne da gleda ”istim očima”. Odnosno, da je ono sposobna i pouzdana osoba.

Podrška roditelja i samopouzdanje deteta

Kada roditelj pruža podršku detetu u onim situacijama kada dete nije sigurno u svoje moći, pomaže mu da upotrebi neke svoje sposobnosti makar ponekad i pogrešio. Na taj način, detetu daje podstrek da usavršava svoje veštine, tako će dete naučiti da kasnije istu tu podršku pronađe u samom sebi.

Osobe koje su samopouzdane neće odustajati od poslova koje mogu da obave makar nailazili na brojne teškoće na tom putu. Za razliku od njih, deca koja su od roditelja prečesto dobijala poruke; “Ti ćeš to da zabrljaš, pokvariš, ja ču to da uradim umesto tebe”, imaju smanjeno samopouzdanje. Tada deca odustaju od svojih ciljeva, iako bi ih realno na osnovu svojih sposobnosti mogli ostvariti.

Važno je takođe da roditelj ne potkrepljuju nerealnu sliku o “super moćima” svog deteta. To podrazumeva procenu da li dete nešto može ili ne može da uradi, koja proističe iz realne životne situacije. U kasnijem životu te osobe mogu sebe dovesti u opasnost jer precenjuju sopstvene sposobnosti.

Kada je sumnja korisna?

Samopouzdanje bez određene doze samosumnje nije dobro ni zbog odnosa sa drugim ljudima. Često se danas mogu sresti roditelji koji pokušavaju da detetu izgrade samopouzdanje, s obzirom da je ono od velike važnosti za uspeh u kasnijem životu, davanjem nerealnih pohvala i prevelikih nagrada za učinjeno.

Na primer, roditelj kaže: “Moje dete je genijalac, ono je zapamtilo kako mu se zove svaki čovečuljak iz njegovog komleta igračaka.” Umesto toga bi trebalo da samo pohvali detetovu sposobnost pamćenja. To dete može kasnije zakljućiti o sebi da je ono stvarno genijalac, i čudiće se ili će biti čak i ljuto što to i drugi ne primećuju.

Određena doza samosumnje u sopstvene sposobnosti i izdržljivost je potrebna jer je realno da čovek ne može biti podjednako uspešan u svemu što radi. Svako od nas ima neku svoju granicu izdržljivosti koja ne mora uvek biti ista.

Negativne posledice sumnje

Za razliku od određene doze sumnje u sopstvene sposobnosti i izdržljivost, dete ne bi trebalo da izgradi sumnju u sopstvenu dobrotu. Svako biće, po rođenju je dobro, vredno postojanja.

Ukoliko roditelji svojim činjenjem, grubim komentarima, agresivnim ponašanjem ili nečinjenjem, ignorisanjem detetovih potreba, prenesu poruku detetu da ono nije dobro, da je “zlo dete”, onda će  ta osoba biti suočena sa teškim emotivnim problemima, pa i paranoidnošću.

Važno je da roditelji tokom vaspitanja budu jasni da kada  kritikuju ili kažnjavaju dete za nešto što je loše uradilo. Još je važnije da to ne rade zato što je dete samo po sebi zlo i zato što ga ne vole, već zato što je konkretni postupak loš (npr. namerno uništio neku igračku svom bratu).

Montesori pristup i samopouzdanje

Izgrađivanje vere u sopstvene sposobnosti i istrajnost mora poticati iz realnosti. Samo dete je izvorno motivisano da stiče veštine, što se nesumnjivo svako može uveriti kada gleda kako dete uči da hoda. Teško da će i jedno dete odustati od potrebe da se kreće, čak i ako ima neku poteškoću u razvoju, bez obzira na brojne padove i neuspehe, koje normalno prati svako učenje.

Jedan pedagoški pristup, koji je razvila početkom 20. veka Marija Montesori, najpre radeći u Domu za siročad koja su bila vaspitno zapuštena i procenjena kao zaostala u intelektualnom razvoju, naročito pogoduje u razvoju samopouzdanja. Moto Montesori metode u vaspitavanju je: “Pomozi mi da uradim sam”. Suština je da se prate detetova interesovanja u skladu sa uzrastom, da  mu se ponudi edukativni materijal koji obiluje mogućnošću kombinovanja.

Montesori metoda takođe uči dete da po završetku svojih aktivnosti vrati stvari koje je koristio na svoje mesto. Za detetovo samopouzdanje je važno da dete učestvuje i u svakodnevnim kućnim poslovima kojim je dorastao. To je, prema proceni Montesori pedagogije, uglavnom na ranijem uzrastu nego što današnji roditelji procenjuju.

Kada dete pokaže želju da npr. samo sebi napravi nešto da jede, treba ga podržati u tome. Postoji bezbroj kombinacija kojim dete to može da učini a da ne ugrozi sebe. Kada dete npr. poželi da samo sebi sipa sok u čašu, treba mu dati da proba.

Uspeh treba pohvaliti, prolivanje treba da isprati saniranje štete (npr. brisanjem poda, stola).  Dete treba postaći da ponovo proba da sipa sok, sve dok ne nauči, uz eventualno analizu grešaka ukoliko to samo nije već ustanovilo. Montesori pedagogija u početku zahteva strpljenje i vreme ali se dalekosežno isplati.

Vesna Nenadić

Diplomirala sam psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, sa završnim radom iz oblasti Socijalne psihologije. Položila sam stručni ispit za “Zdravstvenog saradnika-diplomiranog psihologa” 2007, od kada, sa manjim pauzama, radim kao psiholog u državnim i privatnim ustanovama primarne zdravstvene zaštite. Tokom završne godine studija započela sam edukaciju iz psihoterapije i do sada sam se upoznala sa principima psihodrame, grupne analize, kognitivno bihejvioralne terapije i transakcione analize.

Višegodišnji sam stručni saradnik UG “Roditelj” angažovana na psihološkom savetovanju. Autor sam i jedan od voditelja programa kreativnih radionica za roditelje i decu ranog uzrasta “Majdaonica-rudnik dečijeg znanja”.
Majka sam 3 tinejdžera.