Dobra komunikacija je važan deo svih odnosa i zdravog partnerstva. Sve veze imaju uspone i padove, ali zdrav stil komunikacije može olakšati suočavanje sa konfliktima i izgradnju jačeg i zdravijeg partnerstva. Njeno održavanje može biti teško tokom vremena, i vrlo je čest problem sa kojim se parovi suočavaju. Pronalaženje onoga što uzrokuje prekid komunikacije sa našim partnerom može biti izazovno, ali na kraju vredno truda.

Problemi u komunikaciji

Po definiciji, komunikacija je prenos informacija sa jednog mesta na drugo. U odnosima, komunikacija nam omogućava da objasnimo nekom drugom šta mislimo, osećamo i koje su naše potrebe. Čin komunikacije ne samo da pomaže u ispunjavanju naših potreba, već nam pomaže i da budemo povezaniji u vezi.

Većina parova navodi probleme u komunikaciji na listi stvari oko kojih im je potrebna pomoć. Kada su u dugotrajnijoj vezi, nije neuobičajeno da se partneri osećaju kao da ne mogu otvoreno da razgovaraju sa svojim partnerom ili da postanu defanzivni kada razgovaraju sa njima.

Na primer, možda žudimo za bliskošću u odnosu, ali se plašimo da bismo mogli biti odbačeni ako pokažemo da smo ranjivi ili da nam je potrebna podrška. Kao rezultat toga, možemo odlučiti da se ponašamo defanzivno prema svom partneru ili da ga kritikujemo.

Ili bismo mogli početi da se ponašamo na druge načine koji nisu od koristi, ali sve iz straha od toga kako će naš partner reagovati kada pokušamo da izrazimo kako se osećamo, kao i naše brige oko toga da li će imati emocionalni kapacitet ili spremnost da bude osetljiv na naše potrebe.

Zdrava komunikacija

Važan deo komunikacije parova je sposobnost da izrazimo svoje potrebe ili osećanja na odgovarajući način, a da se druga osoba ne oseća napadnuto. Za vezu su potrebne 2 osobe i svaka osoba ima različite potrebe i stilove komunikacije. Parovi bi trebali da pronađu način komunikacije koji odgovara njihovoj vezi. Zdravi stilovi komunikacije zahtevaju vežbu, naporan rad i svest o tome da ona neće biti savršena sve vreme.

Ključ za poboljšanje komunikacije je da otkrivamo emocionalne potrebe jedni kod drugih. Kada naučimo kako da razgovaramo o svojim potrebama na autentičan i direktan način sa partnerom, komunikacija postaje lakša. Stvaramo odnos koji se zasniva na uzajamnosti, govoreći na način koji je koristan za oba partnera.

Kada razumemo osnovne emocionalne potrebe, postaje mnogo lakše prilagoditi specifične strategije komunikacije koje će funkcionisati za oba stila. Ovo može uključivati način kako započeti razgovor, kako razgovarati o sopstvenom iskustvu a ne kritikovati drugog, kako učiniti da se drugi oseća zaista shvaćenim, koristeći empatično slušanje i još mnogo toga. Na taj način ojačavamo poverenje i posvećenost. Kada savladamo kako da kontinuirano poboljšavamo komunikaciju možemo razgovarati čak i o najosetljivijim temama, a da se i dalje osećamo povezano.

Kako poboljšati komunikaciju?

Da biste poboljšali način na koji komunicirate sa svojim partnerom za početak se možete zapitati: Kako razgovarate jedno sa drugim kao par? Kako tražite pomoć? Kako izražavate bol? Da li se čujete? Koje su prepreke za razgovor? Kakva je veza između nerazgovaranja i bliskosti? Kako vaše emocije ometaju vašu sposobnost da čujete i govorite na način koji pomaže vašem partneru da vas čuje?

Šta izaziva sukob između vas i vašeg partnera? Šta je to što vam donosi sreću i osećaj povezanosti? O kojim stvarima ne pričate i šta vas sprečava da pričate o njima? Kako biste želeli da vaša komunikacija sa partnerom bude drugačija?

Kada budete svesniji načina na koji komunicirate, moći ćete da imate više kontrole nad onim što se dešava između vas. Iako u početku možda nije lako, otvaranje novih oblasti komunikacije može dovesti do ispunjenijeg odnosa.

Komunikacijske veštine koje povećavaju bliskost

• Obratite punu pažnju kada partner govori. Kada razgovarate sa svojim partnerom, pokušajte da odvojite vreme za razgovor bez prekida od drugih ljudi ili ometanja poput telefona, kompjutera ili televizije. Razmislite o tome šta želite da kažete, neka vaša poruka bude jasna, razgovarajte o tome šta želite, osećate i šta vam je potrebno.
• Podelite svoje misli, osećanja i potrebe bez kritike. Dobar način za to je korišćenje „ja“ poruka, radije nego „ti“ poruka. Kada koristite „ja“ poruke („Brinem kada mi se ne javiš kada kasniš“ radije nego „ti uvek kasniš“), partneri preuzimaju odgovornost za svoje postupke i emocije umesto da pretpostavljaju šta druga osoba možda misli i oseća. Ovakav pristup ih sprečava da igraju „igru okrivljavanja“, što skoro uvek dovodi do poteškoća u komunikaciji.
• Validirajte partnerova osećanja. To podrazumeva priznavanje i prihvatanje osećanja vašeg partnera, čak i ako postoji razlika u mišljenju. Izražavajući empatiju i razumevanje, stvarate bezbedan prostor u kome se oboje osećate saslušano i poštovano.
• Izbegnite kritizersko ponašanje. Ukoliko imate potrebu da uputite kritiku, balansirajte je sa najmanje jednim pozitivnim komentarom.
• Slušajte kako biste razumeli, a ne kako bi osuđivali.
• Koristite aktivno slušanje. Rezimirajte ono što ste čuli od partnera pre nego što odreagujete.
• Izbegnite optuživanje i radite zajedno na traženju rešenja.
• Potražite savetovanje. Ukoliko niste u mogućnosti da razrešite konflikte, obratite se na savetovanje pre nego što problem postanu suviše ozbiljni.

Komunikacija kao rešenje

Svi želimo da se osećamo podržano i voljeno i želimo da se naš partner oseća isto.  Čak i uz najbolju volju, mnogo puta ne možemo da komuniciramo jedni sa drugima kao da smo se čuli i razumeli. Efikasna komunikacija između partnera se obično smatra neophodnim aspektom zdrave veze, a kada se u odnosima i među članovima porodice pojave problemi u komunikaciji, terapija može pomoći u rešavanju problema i istražiti bilo koji osnovni uzrok.

Terapija za parove može biti jedan od načina pomoći da razumemo partnerove potrebe i odgovorimo na njih na način koji podržava međusobnu povezanost.  Možemo naučiti kako da zaista čujemo svoje partnere i da im pomognemo da nas zaista čuju.

Lenka Janković

Diplomirala sam na osnovnim studijama pedagogije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (2003-2009) i stekla zvanje master pedagoga.

Nakon studija upisala sam četvorogodišnji program edukacije iz Sistemske porodične psihoterapije u organizaciji centra za edukaciju Instituta za mentalno zdravlje (2012-2016). Program je realizovan u skladu sa važećim evropskim standardima. Edukacija je realizovana sa ukupno 1550 sati rada (550 sati teorije, 600 sati kliničke prakse i 400 sati supervizije) .

U okviru Instituta za psihodramu od (2016-2018) iskustveno sam učestvovala u psihodramskoj grupi i ostvarila 251 sat ličnog rada u terapiji i 7 terapijsko edukativnih sati kroz učestvovanje u pihodramskoj radinici na temu “Snovi u grupnoj psihoterapiji različiti pristupi”.

Pored psihoterapijskog rada, imam 10 godina iskustva u vaspitno obrazovnom i savetodavnom radu (predškolske ustanove, srednja i osnovna škola). Posedujem međunarodno priznat sertifikat za Montesori vaspitača i uverenje o savladanoj obuci za primenu testa TIP-1.

Godinu dana sam provela u oblasti pomaganja ugroženim grupama ljudi iz ratom zahvaćenih područja kroz pružanje psihosocijalne podrške deci migrantima, njihovim roditeljima i ženama, pomažući im da razviju veći stepen samopouzdanja i lakše se prilagode izazovnim okolnostima (projekat međunarodne organizacije Save the Children). Prošla sam brojne akreditovane programe stručnog usavršavanja i seminare.

U saradnji sa Udruženjem roditelj radila sam na izradi i realizaciji programa “Škola roditeljstva” u cilju osnaživanja roditeljskih kompetencija i upoznavanje sa novim znanjima i stilovima u vaspitanju.

U okviru Udruženja rast radila sam na izradi i realizaciji višemesečnog programa radionica za razvoj emocionalne i socijalne inteligencije za decu uzrasta 7-11 godina.