Verovali ili ne, Internet nije razlog za prokrastinaciju, iako se tako često misli. Problem prokrastinacije javlja se još u drevnim civilizacijama. Grčki pesnik Hesiod, koji je pisao oko 800. pne. upozorio je da „ne odlažete svoj posao za sutra i prekosutra“. Rimski državnik i govornik Ciceron nazvao je odugovlačenje „mrskim“ u vođenju poslova.

Ono što je postalo sasvim jasno od Ciceronovih dana jeste da odlaganje nije samo mrsko, već je i štetno. Brojna istaživanja su pokazala da ljudi koji odlažu imaju veći nivo stresa i manje blagostanja.

Često se odlaganje percepira kao da je to u najgorem slučaju bezopasna navika, a u najboljem slučaju čak i korisna. Oni koji praktikuju odlaganje često kažu da nije važno kada će se zadatak završiti, bitno je da se na kraju završi. Neki čak veruju da najbolje rade pod pritiskom, pa zato odlažu.

Istraživanja prokrastinacije

Odlaganje odnosno prokrastinacija je samoregulatorni problem voljnog i destruktivnog odlaganja planiranih i neophodnih ili lično važnih zadataka, uprkos tome što znamo da ćemo kasnije patiti.

U današnje vreme beleži se „nalet empirijskog interesovanja“ za ovaj fenomen. Nedavno su bihejvioralna istraživanja odugovlačenja krenula dalje od razumevanja, emocija i ličnosti, u područje neuropsihologije.

Poznato je da su frontalni sistemi mozga uključeni u brojne kognitivne procese koji se preklapaju sa samoregulacijom. Ova ponašanja — rešavanje problema, samokontrola, modifikacija ponašanja kao odgovor na nove informacije, kao i planiranje i generisanje strategija za složene akcije i sl. — spadaju u domen izvršnog funkcionisanja (povezanim sa pre-frontalnim kortekstom).

Čudno je da niko nikada nije ispitivao vezu između ovog dela mozga i prokrastinacije, navodi Laura Rabin (Brooklyn College of the City University of New York).

Iz toga razloga je ona sa kolegama, Joshua Fogel i Katherine Nutter – Upham (Brooklyn College of the City University of New York) sprovela revolucionarno istraživanje koje povezuje izvršnu funkciju sa akademskim odlaganjem. Oni navode:

Odlaganje se sve više prepoznaje kao neuspeh u samoregulaciji, tako da prokrastinatori, u odnosu na one koji ne prokrastiniraju, mogu imati smanjenu sposobnost da se odupru društvenim iskušenjima, prijatnim aktivnostima i trenutnim nagradama . Ovi pojedinci takođe ne uspevaju da efikasno koriste unutrašnje i spoljašnje signale da bi odredili kada da započnu, održavaju i prekinu akcije usmerene ka cilju. Brojni su samoregulatorne probleme koji su povezani sa prokrastinacijom: neorganizovanost, loš impuls i emocionalna kontrola, loše planiranje i postavljanje ciljeva, smanjena upotreba metakognitivnih veština, slaba istrajnost u rešavanju zadataka, slabije upravljanja vremenom i zadacima i sl.

Hronična prokrastinacija

Još jedno otkriće koje donose ova istraživanja je da se izvršna disfunkcija primećuje kod kognitivno zdravih pojedinaca, a ne samo kod različitih psihijatrijskih, neuroloških i sistemskih poremećaja. Joseph Ferrari (PhD, professor of psychology and Vincent DePaul) pionir modernih istraživanja na ovu temu, otkrio je da čak 20 posto ljudi može biti hronični prokrastinatori.

To zaista nema nikakve veze sa upravljanjem vremenom. Reći hroničnom prokrastinatoru da samo to uradi bilo bi kao da kažete klinički depresivnoj osobi, razveselite se.