U radu sa partnerima u praksi se često susrećemo sa problemom u komunikaciji, kao podlogom za sukobe u partnerskom odnosu. Ukoliko ne postoji adekvatna komunikacija u partnerskom odnosu, razlog za konflikt može biti sve, pa čak i bacanje smeća (poznato? 🙂). Zdrav odnos se ne meri brojem nastalih konflikata, nego kapacitetom da se konflikt prevaziđe.
Sigurno je neki/a prijatelj/ica nekad pokušao/la da vas uteši rečima- svi se nekad posvađamo. I to je istina. Ali je, takođe, istina je i da možemo iz toga da učimo i da rastemo zajedno.
Za početak…
Najpre, možemo da obezbedimo da uzrok sukoba ne dolazi stalno iz istih stvari. Neke stvari možemo da razrešimo. Npr to iznošenje smeća- parnim danima iznosim ja, neparnim ti? Iznosi onaj koji je poslednji bacio nešto i time napunio tu kesu (ko bi rekao da može da bude i zabavno? 🙂). Ili nešto treće?
Ali, kako do ovog dogovora doći kada smo oboje ljuti i nezadovoljni razvojem situacije?
Šta mislite, da li je moguće da istovremeno budem ljuta što moj partner ne baca smeće redovno, iako je to njegov zadatak, i da ga razumem što je zaboravio? Ako stvari postavimo na ovakav način, dolazimo do toga da svako ima pravo na svoju perspektivu.
Mene ljuti što je smeće ostalo u stanu, ali istovremeno mogu da razumem njegovu perspektivu – zaboravio je (svi nekad zaborave).
Kada ovako postavimo stvari, dolazimo do onoga što je fokus konfliktne situacije – zaboravljanje đubreta.
Ako imamo kapacitet da prihvatimo i razumemo perspektivu onog drugog, onda problem sagledavamo kao nešto što je van nas- mi protiv problema. Na taj način uzrok konflikta prestaje da bude ličan (ti si zaboravan/na, ti nikada ne misliš o tim stvarima, ti si neuredan/na…), već imamo dve glave koje rade na razrešavanju sukoba.
Sve je stvar perspektive
U odnosima ne postoji “univerzalna istina”, već najmanje dve perspektive za jednu istu situaciju, događaj, problem… Svaka perspektiva je lična, a to znači da je obojena našim ličnim iskustvima, doživljajima i uverenjima. Kada imamo ovo na umu, to može da nam pomogne da razumemo perspektivu onog drugog. Dakle, perspektiva partnera je obojena njegovim ličnim, i ne služi kao sredstvo da se drugoj strani naudi, ne postoji namera (kada govorimo o funkcionalnim partnerskim odnosima).
Komunikacija?
Kako dolazimo do nekog našeg dogovora? Da, pogodili ste! KOMUNIKACIJOM. 🙂
Ali, kakva je ta komunikacija? Trebalo bi da bude vođena željom da se konflikt razreši, a to znači da komuniciramo na način koji je neosuđujuć, bez “ti poruka” (TI SI zaboravan/na, neuredan/na….), već odvajamo ponašanje od osobe.
Ovo je komunikacija koja se uči i vežba, i potpuno je u redu da ne možete uvek da komunicirate na ovaj način. Možda sledeći put kada dođe do sukoba uspete samo da osvestite da ne možete da razgovarate na način koji je konstruktivan i koji će voditi razrešenju sukoba, pa ćete partneru otvoreno i reći: osećam da u ovom trenutku ne mogu da razgovaram na način da razrešimo sukob. Da li možemo o tome sutra?
Možda da ostavimo ceduljicu u hodniku koja će biti podsetnik za iznošenje smeća? 😉
Socijalna radnica i sistemska porodična psihoterapeutkinja
Trenutno je na završnoj godini edukacije za porodične psihoterapeute pri Asocijaciji sistemskih porodičnih terapeuta. Radi kao sistemska porodična psihoterapeutkinja pod supervizijom.
