Zdrava ljutnja i zdrave granice

12 jul
jul , 12 , 2023 Julija Vukašinović

Poznavanje i poštovanje sopstvenih granica neophodno je za uspešan, miran i zdrav život, i sa sobom i sa drugima. Granice pomažu da se dozira energija kako bi se ispoštovale sopstvene potrebe. Bez adekvatnih granica rizikujemo da ispunjavamo tuđe potrebe bez razmišljanja o svojim, zanemarujući sopstvene i stavljajući ih na poslednje mesto. Ovo zahteva da naučimo da kažemo i čarobno „ne“, što je mnogim ljudima veoma teško, a razlozi za to mogu biti  mnogobrojni.  Naučeni smo da nije lepo da nekoga odbijemo, da nije u redu brinuti o sopstvenim potrebama, jer to onda znači da smo sebični, možda naša slika o sebi uključuje uverenje da treba da budemo stalno prijatni i na usluzi  drugima, možda smo čak usvojili i uverenje da je naš zadatak da učinimo druge srećnima, možda smatramo da ni nemamo pravo na sopstvene granice. Sve što narušava naše granice i dovodi u poziciju trpljenja čini da se ne osećamo dobro, dovodi do preplavljenosti, zamora, izgaranja, pa i bolesti…

Gde su naše granice?

Važno je da znamo gde su naše granice kako bismo znali kada ih nešto opasno prekoračuje. U suprotnom, konfuzija će nastupiti i na psihološkom, a posledično i na fiziološkom nivou, gde se pojačava opasnost da se imunološki sistem zbuni i prestane da brani od opasnosti, što ozbiljno narušava zdravlje. Zauzimanjem za sebe poštujemo svoje granice, a to i dalje ne znači da prelazimo tuđe. Kada neko ili nešto narušava naše granice, prirodno je da se javi osećanje ljutnje.

Ljutnja se oseća kada osoba procenjuje da neko neopravdano ugrožava neku njenu vrednost, neko njeno pravo ili njene granice. Ljutnja poštuje granice. Time što se ljuti osoba povlači granicu. Ljutnja ima za cilj da utiče na to da druga strana promeni svoje ponašanje. Pošto određuje lične granice, ljutnja je samim tim povezana i sa osećanjem lične vrednosti i samopoštovanjem. Ukoliko postoji zabrana na ljutnju i osoba prigušuje to osećanje, to dovodi do niza intrapersonalnih i interpersonalnih teškoća, jer osoba ne ume da odbrani svoja prava, da kaže drugima kad joj nešto smeta, da odbije tuđe zahteve, da ostvari sopstvene želje, što je često udruženo sa osećajem manje vrednosti, krivicom, depresivnošću. Prigušivanje ljutnje vodi telesnoj napetosti koja, ukoliko je hronična, vodi u bolest. Osoba može sebe da sprečava da osvesti da je ljuta ili da iskaže da je ljuta raznim zabludama koje postoje u vezi sa ovim osećanjem, strahom od potpunog gubitka kontrole, shvatanjima koja nastaju kao posledica vaspitanja, društvenim normama ili tradicionalnom kulturom koja „brani“ ljutnju, naročito ženskim osobama, zatim pogrešnom pretpostavkom da je ljutnja isto što i mržnja ili da nužno znači nedostatak ili prestanak ljubavi, dok je zapravo ljutnja nužan deo odnosa ljubavi.

Iz straha da ćemo povrediti ili odgurnuti od sebe ljude do kojih nam je stalo, sprečavamo sebe da saopštimo da smo ljuti, a zapravo je sasvim moguće saopštiti drugima kako se zaista osećamo, na način koji neće napadati, ugrožavati, okrivljavati ili omalovažavati drugog. U te svrhe nam može pomoći da stavimo fokus rečenice na „ja“ umesto na „ti“ (npr. „Ja se ljutim kada ne dođeš na vreme“, umesto „Ti činiš da se ja ljutim/Ti me ljutiš kada ne dođeš na vreme“). Važno je da poruka uvek bude usmerena na ponašanje, a ne na osobu, da bude jasna, razumljiva, konkretizovana i uvremenjena. Ovo su veštine koje je moguće savladati, a ukoliko vam je potrebna pomoć na tom putu, onda bi trening asertivnosti mogao da bude pravi izbor za vas.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *