Događaji sami po sebi nemaju niti pozitivnu, niti negativnu konotaciju. Ono što ih razlikuje jeste naše razmišljanje o njima. Na istu životnu situaciju možete čuti potpuno različite stavove „Ovo je strašno”, “Ma baš me briga“ i „Teško je, ali rešiću ja ovo“. Misli daju boju svakom događaju koji nam se u životu dešava. One određuju kakvu reakciju ćemo imati i u kojoj meri će ona biti korisna za nas.
“Prekom preče, naokolo brže” kaže stara narodna izreka.
Da li je tako i sa emocijama?
Društvene mreže, naslovi knjiga sa police popularna psihologija…preplavljeni su porukama da je ključ u nama I da je samo dovoljno da mislimo pozitivno… Složila bih se sa prvim delom – jer mi nismo bespomoćni, ali da li je pozitivno mišljenje uopšte moguće, a potom i da li je veća šteta nego korist?
Ako dopustite sebi da osećate samo pozitivne emocije, onda ste neiskreni prema samom sebi. Negiranje negativnih osećanja će vas iscrpeti a pri tom nećete uložiti napor da se adaptirate, realno sagledate i prilagodite se nepovoljnim situacijama.
Emocije su informacije koje moramo da čitamo i razumemo da bismo stekli predstavu i uvideli kakve lekcije možemo da naučimo, kakve promene možemo da načinimo za budućnost. Emocije ne mogu biti pozitivne I negativne već prijatne i neprijatne. Emocije kao što su tuga, nezadovoljstvo, bes, anksioznost ili zavist možda nisu prijatne ali su u nama i nešto nam govore.
Mi to ne možemo da ignorišemo kao ljudska bića, mi imamo taj raspon emocija koje imaju svoju funkciju i daju nam informaciju o tome šta se dešava u našem okruženju i našem telu. Emocije su kao voda, uvek nađu svoj put, I ukoliko ih ignorišemo, utiču na naše zdravlje, manifestuju se kroz fizičke simptome (migrene, nervozna creva, koža….) ili psihičke i psihijatrijske posledice (depresije, anksioznosti i druga oboljenja).
Druga krajnost su negativne emocije. Katastrofične misli koče, blokiraju i dovode telo u stanje velikog stresa i uznemirenosti, nekada i do paničnog napada. Suština je u tome da ljudi, ukoliko imaju ovakva uverenja, procenjuju da ono što im se dešava prevazilazi njihove mogućnosti.
Gde je istina?
Kao i obično negde između. Kako bi na situaciju odgovorili na adekvatna način, potrebno je da pogledamo iz pravog ugla. Psihoterapeuti koriste razne psihoterapijske tehnike kojima se fokusiraju na promenu pogrešnih uverenja, stavova I navika koje se povezuju sa problematičnim emocija I iskustvima
Psihoterapeuti često svoje klijente uče da pozitivno preoblikuju tzv. reframing tehnika.
Reframing se koristi kada želimo da pomognemo sagovorniku da promeni način na koji percipira događaj.
Promenom načina percepcije lako se menja odnos, značenje i značaj koji sagovornik daje događaju. Promenom značenja koje događaj za njega ima, sagovornik dolazi u situaciju da promeni i ponašanje u vazi sa tim događajem. Dugoročna promena u ponašanju će uslediti samo ukoliko posle reframing-a sagovornik zadrži pažnju na novom značenju.
Reframing se, uglavnom, odnosi na to da se neka ponašanja koja su procenjivana kao negativna vide i u drugom svetlu na primer, kao resursi. Jedan od primera koji često navode je onaj u kojem se otac obraća Miltonu Eriksonu (poznatom hipnoterapeutu) za pomoć u vezi ponašanja svoje ćerke koja „Ne sluša majku i oca. Uvek izražava svoje mišljenje.” Nakon što je saslušao očeve žalbe Erikson mu je odgovorio: „Zar nije dobro to što će ona biti sposobna da stoji na svojim nogama i zastupa sebe kad ode od kuće?”. Otac je zaćutao. Reframing sadržaja ili značenja neke situacije je određen onim što se odabira kao fokus. Da li se fokusiramo na negativne ili pozitivne aspekte situacije. Kao što, na primer razvod može biti shvaćen kao životni neuspeh ili šansa da u životu možda pronađemo adekvatnog partnera a ne utešnu nagradu.
I pozitivne I negativne emocije remete percepciju realnosti.
Suština je u prihvatanju svih emocija, umesto da potiskiskujemo. Za početak “saslušajte” ih I vidite šta vam poručuju. One nam šalju poruku koju kada dešifrujemo sledi lična odgovornost da menjamo sebe I okolnosti koje do njih dovode.
Master socijalni radnik, specijalista socioterapije i rehabilitacije. Zaposlena u Klinici za psihijatriju poslednjih 19 godina.
Rad sa mladim i odraslim suočenim sa problemima u svakodnevnom funkcionisanju i formiranju i održavanju zdravih odnosa zbog tegoba kao što su depresivnost, anksioznost, perfekcionizam, nepoverenje, nedostatka samopouzdanja… i drugo.
Psihoterapeut OLI metoda koji je integrativan i psihodinamski metod
Psihoterapijski, savetodavni i koučing rad sprovodi sa odraslima, grupama i adolescentima starijim od 15 godina u cilju unapređenja emocionalnih kompetencija.
