Samo su ljudska glupost i svemir beskonačni, rečenica je koja se kolokvijalno pripisuje Ajnštajnu, kao i nastavak da za svemir nije siguran. Pokušaji da zamislim nešto što je beskonačno neslavno su propali, ali su doveli do važne spoznaje o granicama sopstvenog uma. Nisam tada bila zadovoljna – svest o sopstvenoj nemoći retko će koga osokoliti, ali sam tokom života učila da prihvatam da je bezbroj stvari koje prevazilaze okvire mojih sposobnosti. Odustajanje od dečijeg doživljaja omnipotencije kroz prevladavanje narcističkih povreda, nužno je za sazrevanje i razvoj zdrave ličnosti. Doživljaj ličnog identiteta razvijamo u odnosu na svet koji nas okružuje, a primarno u odnosu sa drugim ljudima, a granice su one zamišljene linije do kojih postojimo mi, a od kojih postoje drugi ljudi i svet oko nas.
Upoznavanje sopstvenih ograničenja je proces koji traje celog života, zato što se i ta ograničenja menjaju i nisu ista u različitim fazama razvoja. Granice definišu naše okvire i menjaju se tokom života, jer se i mi menjamo.
Neke granice su biološki predodređene (ne možemo da letimo, trčimo brzo kao neke životinje, ne možemo da ne umremo, npr), a na nama je da ih kao takva (nekad i sa velikim žaljenjem) prihvatimo i da se oko njih ne uznemiravamo, što, u zavisnosti od vrste ograničenja, većini ljudi polazi za rukom, u manjoj ili većoj meri. Otpor u prihvatanju ovih, datih nam, ograničenja sporadično može dovesti do nekih divljenja vrednih postignuća, ali nas češće vodi u nepotrebnu patnju.
Lične granice koje osvestimo ili postavimo u međuljudskim odnosima su pokazatelj mere u kojoj su nam ti odnosi ugodni ili prihvatljivo neugodni. U psihoterapiji učimo da je nepodnošljivo (bilo) samo ono što nas je ubilo, a da sve ostalo podnosimo (dobro ili loše), bez obzira što nekada mislimo drugačije. Ugodnost koju osećamo u različitim situacijama ne nosi značajnu informaciju o tome gde su granice u kojima funkcionišemo, već samo da smo unutar svojih granica, sopstvene zone komfora. Svest o tome da smo došli nadomak neke lične granice izranja iz neprijatnosti koju u nekoj situaciji osećamo, a ukoliko je ova neprijatnost previše intenzivno i preplavljujuće iskustvo, verovatno je da funkcionišemo izvan svojih granica. U bliskim odnosima dolazi do međusobnog preplitanja granica i ove situacije predstavljaju zone konflikta. Kako će se ovi ’’pogranični’’ konflikti rešavati, zavisi od nivoa zrelosti ličnosti. Što je ličnost zrelija, biće joj lakše da preuzme odgovornost za sopstvene granice, da o njima pregovara ili da ih, ako je to potrebno, štiti različitim sredstvima.
Diplomirani psiholog, REBT savetnik, psihoterapeut pod supervizijom.
Diplomirala sam psihologiju 2006. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Gotovo 15 godina se bavim profesionalnom orijentacijom i savetovanjem, psihološkom selekcijom, vođenjem obuka za razvijanje asertivnih veština, upravljanje emocijama, prevladavanje stresa i rešavanje praktičnih problema.
U radu se primarno oslanjam na teoriju racionalno-emotivne bihejvioralne terapije, čija je osnovna ideja da su preplavljujuce, disfunkcionalne emocije i destruktivna ponašanja prevashodno posledica iracionalnih uverenja i apsolutističkih životnih filozofija o nama samima, drugim ljudima i životu uopšte. Terapijskoj promeni vodi uočavanje, preispitivanje i odbacivanje ovih iracionalnih i konstruisanje zdravijih uverenja, koja nas neće ometati u ostvarenju ličnih ciljeva.
Sa klijentima radim pod supervizijom, onlajn ili uživo u Prijepolju.
Kontakt: +381638768207 i dkonjokrad@gmail.com
