Nije veličina čoveka u tome da nikad ne padne, već kad padne da ponovo ustane.

Zašto je nekima lakše da “ustanu” kada ih život “saplete”? Mentalna otpornost na stres, rezilijentnost, je stečena crta, oslonjena na urođene osobine karaktera. Postoje različite definicije rezilijentnosti. Jedna od najobuhvatnijih kaže da je to:

Snalažljiva adaptacija pri promenljivim ili nepredvidivim spoljašnjim okolnostima, sposobnost snalaženja između situacionih zahteva i mogućnosti reagovanja osobe, fleksibilno uključivanje strategije za rešavanje socijalnih, personalnih i kognitivnih problema iz postojećeg repertoara (Jack i Jeanne Block).

Kako nastaje rezilijentnost?

Život u nepovoljnim porodičnim okolnostima, gde je dete bilo emocionalno ili fizički zlostavljano, gde je komunikacija bila jednostrana, rigidna ili konfuzna, posebno ako su detetu upućivane „dvostruke poruke“ – kada roditelj šalje istovremeno dve kontradiktorne poruke („double bind“, Bateson), gde su česti konflikti i nerazrešeni problemi, rezultiraće jednom od dve krajnosti. Deca će biti pojačano osetljiva, vulnerabilna, ili će razviti otpornost, rezilijentnost.

U kom pravcu će ići adaptacija zavisi od mnogo faktora. Evidentno je bogatstvo individualnih razlika koje opredeljuje i vrstu i obim resursa koji će biti korišćeni.

Najvažniji unutrašnji resursi su osobine ličnosti.

Prema mišljenju Lazarusa individualne razlike u reagovanju na stres možemo objasniti različitom kognitivnom procenom pretnje. U nepovoljnim okolnostima mi opažamo da situacija zahteva ulaganje povećanih napora u cilju adaptacije. Što je procenjeni nesklad između naših kapaciteta i zahteva spoljašnje ili unutrašnje sredine veći, utoliko će fiziološka i psihološka reakcija biti intenzivnija i predstavljaće pogodno tlo za razvoj maladaptivnog ponašanja.

Eksplanatorni stil

Seligman i Peterson su istraživali značaj eksplanatornog stila – načina na koji osoba tumači uzroke loših događaja. Zaključili su da postoje dva preovlađujuća stila – optimistički i pesimistički i tri dimenzije kroz koje se oni ispoljavaju: internalnost-eksternalnost; stabilnost-promenljivost i globalnost-specifičnost.

Osobe koje imaju pesimistični ekplanatorni stil uzroke loših događaja traže isključivo u sebi i njihova objašnjenja uzroka se ne menjaju tokom vremena ili u zavisnosti od osobenosti same situacije. Oni se zato u susretu sa lošim događajima ponašaju pasivno, razvijaju bespomoćnost, skloni su samooptuživanju i gube samopoštovanje, što sve može biti osnov za razvoj depresije i rezultirati deprivacijom imunog sistema i pojavom somatskih bolesti. Ovakvo ponašanje tumači se konstruktom „naučene bespomoćnosti“ koji je rezultat brojnih eksperimentalnih istraživanja. Ona su pokazala da ako životinja ne može da izbegne blage elektrošokove bez obzira šta radi, nakon nekog vremena ona će potpuno odustati od pokušaja da ih spreči i mirno će ih trpeti.

Osobe optimističnog eksplanatornog stila objašnjavaju događaje kroz prizmu eksternalnosti, nestabilnosti i specifičnosti. Kod njih dominira borbenost kao mehanizam prevladavanja.

Lokus kontrole

Još jedan važan pojam za razumevanje rezilijentnosti i vulnerabilnosti je lokus kontrole. To je karakteristika ličnosti od izuzetnog značaja za način na koji reagujemo na životne okolnosti.

Interni lokus kontrole je verovanje da osoba ima kontrolu nad događajima u spoljašnjoj sredini i njihovim ishodima, kao i nad svojim unutrašnjim stanjem i ponašanjem. Ove osobe ređe životne događaje kvalifikuju kao stresne i zbog toga su otpornije na promene, što za posledicu ima da ni pozitivne ni negativne promene ne podstiču pojavu anksioznosti ili depresivnosti.

Eksterni lokus kontrole predstavlja uverenje da se događaji nalaze pod kontrolom drugih osoba, više sile ili sreće, sudbine… Na konceptu unutrašnjeg lokusa kontrole pod okriljem egzistencijalističke teorije pojavljuje se pojam „srčane i žilave ličnosti“. Ovakva ličnost opisuje se kao sposobna da zdravo funkcioniše i pod najtežim životnim okolnostima. Nepovoljne okolnosti one tumače kao izazov, šansu za razvoj, a ne kao gubitak i rizik. Usmerene su na budućnost i imaju duboko uverenje da se događaji u spoljašnjoj sredini kao i njihov unutrašnji život mogu kontrolisati. One su aktivno zainteresovane za druge ljude i svet po sebi.

Koncept rezilijentne ličnosti

Bračni par Volin (Wolin i Wolin, 1993) uvodi u stručnu literaturu koncept rezilijentne ličnosti. Oni su proučavali osobe iz porodica gde je bilo nasilja, zlostavljanja i mentalnih bolesti kod roditelja. Ona deca koja su uprkos tim okolnostima uspela da izrastu u funkcionalne i psiho – fizički stabilne ličnosti imaju sedam zajedničkih karakteristika koje su prisutne u većem ili manjem stepenu. Oni ih nazivaju rezilijencama.

7 zajedničkih karakteristika stabilnih ličnosti

1. Uvid

Definiše se kao mentalna navika postavljanja pronicljivih pitanja i davanja iskrenih odgovora. Ova rezilijenca razvija seod intuicije ili predosećanja. Dete u ovoj razvojnoj fazi pažljivo posmatra ponašanje svojih roditelja i otkriva obrasce koji najavljuju nevolju. Ta sposobnost da očitaju važne signale omogućuje im da razviju osećaj da se sa tim problemom mogu izboriti.

U adolescenciji počinje faza znanja, kada je moguće imenovati ono što opažamo jer je došlo do razvoja emocionalnih i kognitivnih kapaciteta, pre svega formalno-apstraktnog mišljenja. Mladi sebe doživljavaju na nov način, kao drugačije od svojih roditelja, selektuju relevantne informacije i formiraju nove relacije sa svetom. Konačno, u odraslom dobu, razvoj ove rezilijence dovodi do pojačanog razumevanja i sebe i drugih ljudi – pravilno detektovanje signala od drugih ljudi, identifikovanje izvora problema i pokušaj da se otkrije način kako stvari funkcionišu.  

2. Nezavisnost

Ova rezilijenca počinje da se razvija kroz bežanje, skretanje pažnje sa problema i pronalaženje „sigurne luke“. Problematični roditelji podstiču vezanost umesto da podržavaju nezavisnost i deca imaju potrebu da se od njih distanciraju. Dalji razvoj dovodi do emocionalnog oslobađanja od svojih opterećujućih porodica. To je sposobnost da se držimo izvan krize, kako kroz svesne strategije tako i kroz manje svesne, a sve to dovodi do:

• osećaja da je osoba drugačija od svoje okoline
• stanja smirenosti u konfliktnim situacijama
• vrednosti kojima se jasno odvaja od ugrožavajuće okoline
• polaganje nade u budućnost koje pomaže da se izdrži nepovoljna sadašnjost

3. Odnosi

Odnosi su rezilijenca koja obuhvata ostvarene intimne veze kao i veze sa drugim bliskim ljudima. Njen razvoj u detinjstvu počinje povezivanjem ili privlačenjem pažnje dostupnih odraslih osoba. Traganje za ljubavlju je aktivan proces u kom detetova potraga nailazi na odziv kod senzitivnih odraslih.

U periodu adolescencije mladi koji imaju razvijenu ovu rezilijencu prolaze kroz fazu regrutovanja kada se privlačenje pažnje iz prethodne faze produbljuje u postojano druženje koje kompenzuje roditeljsku ljubav. U odraslom dobu javlja se vezivanje, sposobnost da se formiraju odnosi zasnovani na jasnom razumevanju sopstvenih potreba i verovanju da je ljubav vrednost od velike važnosti. Odnosi se učvršćuju i putem praktikovanja rituala kojima se kompenzuje prošlost i pojačava pozitivna slika o sebi uz nadu za budućnost.

4. Inicijativa

Predstavlja rezilijencu koja izražava odlučnost da se ovlada svojim okruženjem. Razvoj počinje kroz zadovoljavanje bazične radoznalosi kroz istraživanje. Dete je u potrazi za situacijama u kojima će dobiti potvrdu da vredi. U školskom uzrastu istraživanje prerasta u rad, kao vrstu utočišta. Karakteristika ove faze je realističan pristup rešavanju problema – postavljanje cilja i upornost da se on dostigne uprkos frustraciji. Na taj način jača se samopoštovanje i stvaraju uslovi za sledeću razvojnu fazu – stvaranje. Ona podrazumeva strast prema delovanju i rešavanju naizgled nerešivih problema. Javlja se osećaj uspešnosti kroz projekte čijim ostvarivanjem dolazi i do ličnog rasta.

5. Kreativnost i humor

Ove rezilijence podstiču otklon od realnosti kroz igru. Imaginacija pomaže da se dete izdigne iznad nepovoljnih životnih okolnosti kroz maštanje o željenoj stvarnosti. U adolescenciji mladi koji su razvili ovu rezilijencu počinju da pišu, bave se muzikom, slikanjem i sportom jer se energija igre kanališe u oblikovanje –umetnost stvaranja, narednu fazu razvoja.

U odraslom dobu dostiže se komponovanje – kvalifikovana kreativna delatnost koja omogućava da se izdignemo iznad bola kroz umetnički izraz. Humor može, kako je još Frojd primetio, da redukuje nešto u ništa kroz kombinovanje apsurda i straha.

6. Moralnost

Moralnost svoje začetke ima još na vrlo ranom uzrastu kada dete počinje da procenjuje dobro i loše u svakodnevici. Neke studije su pokazale da već oko druge godine deca formiraju predstavu o tome kako stvari u svetu treba da funkcionišu i u stanju su da doživljenu nepravdu u porodici adekvatno procene.

U adolescenciji procenjivanje izrasta u principe vrednovanja kao što su saosećanje, poštenje, pravda i iskrenost. Formirani moralni principi služe kao alati koji prave razliku između dobra i zla koja se izgubila u njihovim porodicama. U stanju su da se uprkos neodgovornim članovima svoje problematične porodice oni ponašaju odgovorno. U odraslom dobu razvijena je potreba da se služi i posvećuje vreme zajednici, institucijama – opštem dobru. Cilj je da se svojim delovanjem svet učini boljim mestom za život svih.

7. Opšta rezilijenca

Podrazumeva upornost u prevazilaženju teškoća i uverenost osobe da može da popravi nepovoljne okolnosti.

Naposletku, važno je znati…

U vremenu koje je bremenito izazovima istraživanja o resursima naše mentalne otpornosti bude nadu da se možemo osnažiti i odgovoriti na njih dovoljno funkcionalno.

Snaga raste kada pomislite da ne možete više, a ipak nastavite dalje.

Branka Stefanović Karadžić

Diplomirani psiholog, sertifikovani sistemski porodični psihoterapeut.

Svoje znanje i veštine usavršavala kroz brojne edukacije među kojima su i obuka iz kognitivno-bihejvioralne terapije u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju u Beogradu i O.L.I. psihodinamski trening razvojnih veština.

Oblast posebnog interesovanja: komunikacija i motivacija.
Učesnik projekta „Podrška psihoterapeuta“ Saveza društava psihoterapeuta Srbije u cilju pružanja psiho-socijalne podrške gradjanima tokom pandemije COVID-19.
Učesnik projekta Saveza studenata Beograda i Asocijacije sistemskih terapeuta Srbije u psihoterapijskom radu sa studentima.

Radi individualne tretmane, sa parovima, porodicama i grupama, samostalno i koterapijski.