Prve lekcije za brigu o sebi dobijamo iz načina na koji su brinuli o nama. Afektivna vezanost predstavlja emocionalnu vezu koju beba uspostavlja sa svojim primarnim negovateljem, najčešće majkom. Prema teoriji afektivne vezanosti čiji je tvorac Dzon Bolbi, Britanski psihijatar, Mentalne predstave o vlastitoj vrednosti deca zasnivaju na onovu dostupnosti drugih ljudi i njihovoj sposobnosti i spremnosti da im pruže negu i zaštitu. Kvalitet te prve veze često određuje kako ćemo kasnije u životu biti povezani sa drugim ljudima i kako ćemo reagovati na intimnost.
Ova rana iskustva utiču na formiranje jednog od sledećih modela afektivnog vezivanja:
Sigurna afektivna vezanost se formira kada su bliske osobe dostupne detetu i dosledne u svom ponašanju, kada su potrebe deteta uvažene i kada je na njih pravilno odgovoreno. Sigurno vezana deca pristupaju svojim pružaocima nege direktno i pozitivno, uverena da će oni prepoznati njihovu patnju ili uznemirenost i da će na njih odgovoriti bezuslovno, sa utehom i razumevanjem. U odraslom dobu ove osobe se osećaju prijatno u bliskim relacijama, uz dobar balans intimnosti i autonomije. Uspešno regulišu negativna osećanja u bliskim odnosima tako da ona nemaju destruktivne posledice na odnos. Oni koriste bliske osobe kao bazu sigurnosti, traže i dobijaju podršku, utehu i intimnost. Imaju umerenu anksioznost od gubitka bliskih osoba koju mogu da tolerišu. Imaju visoko samopouzdanje, realnu sliku o sebi i drugima i sposobne su da ostvare ravnotežu u stepenu vezivanja i autonomije, a konflikte rešavaju konstruktivno. Najčešće imaju duge, stabilne veze i pokazuju veće zadovoljstvo vezom, kao i visoko samopoštovanje i poverenje u partnera, sposobnost za otvaranje i poveravanje, sposobnost za pružanje pažnje i podrške.
Odbacujuća afektivna vezanost nastaje u kontaktu koji je takođe dosledan, ali je dosledan u neodgovaranju bliskih osoba na detetove potrebe. Njih prepoznajemo kao hladne roditelje, distancirane od svoje dece, koji su koncentrisani na materijalno zbrinjavanje i uspostavljanje discipline. Deca koja pokazuju izbegavajuće obrasce vezanosti doživljavaju roditelje kao odbijajuće, ometajuće i kontrolišuće. Ukoliko pokažu patnju, to njihove roditelje uznemirava. Posledica toga je odbijanje, ili agresivan pokušaj roditelja da se ponašanje afektivne vezanosti deteta kontroliše ili porekne. Drugim rečima, detetovo pokazivanje privrženosti (uznemirenost, plač, pripijanje i zahtevi) izaziva suprotno od onoga što mu je bio cilj – blizinu i osećaj sigurnosti s figurom afektivne vezanosti. Odbrambena strategija deteta je da poriče ili ne iskazuje svoju patnju što se može razumeti kao bekstvo od pokazivanja potreba za afektivnom vezanošću. Ovakvo ponašanje smanjuje mogućnost da dete bude odbačeno, odnosno omogućuje detetu da ostane u blizini figure za koju je vezano. U odraslom dobu nesigurno izbegavajuće osobe odlikuju nepoverenje u druge i visoka investiranost u sebe. U ljubavnoj vezi osobe koje pripadaju ovom obrascu uglavnom vode računa o čvrstim granicama, imaju naglašenu potrebu za autonomijom i više bave svojim potrebama i oslanjaju se na sebe, a retko kad traže podršku partnera, dominira nepoverenje. Deluje da im bliski odnosi nisu naročito važni, umanjuju, pa i obezvređuju važnost bliskih osoba pa im ni konflikti sa njima ne padaju teško. U partnerske veze osoba ovog obrasca ulazi nerado i češće pod socijalnim pritiskom, nego iz autentične potrebe. Nastoji da izbegne bliskost, nesklona je empatiji i brizi za partnera. Izbegavajući stil partnerske afektivne vezanosti karakteriše smanjeno intreresovanje za partnerske veze, naročito za duge veze. Smanjeno je zadovoljstvo vezom, i velika je stopa raskida. Osobe koje se ponašaju po ovom obrascu su sklonije vezama „na jednu noć“, koje podrazumevaju fizički kontakt, a manje su okrenute emotivnom i intimnom aspektu. Plaše se vezivanja i teško ispoljavaju emocije.
Ambivalentnu afektivnu vezanost odlikuje nedosledno ponašanje bliskih osoba koje je nekada odgovarajuće, a nekada ne. Roditelj ove dece u jednom trenutku je previše zabrinut i usmeren na dete, prezaštićuje ga, dok ga u drugom odbacuje i reaguje nervozno i nesigurno na detetove signale. Da bi zadobila bliskost i pažnju od nepouzdanih i nedoslednih pružalaca nege, deca sa ambivalentnim stilom afektivne vezanosti moraju da intenziviraju svoje ponašanje vezivanja kako bi se probila kroz emocionalno zapostavljanje, nedostupnost i odsustvo brižnosti roditelja. Njihovo ponašanje sastoji se od ljutitog pristupa – ona pokazuju uznemirenost, plaču, pripijaju se, viču. Ove strategije za dobijanje pažnje mogu se definisati kao borba za pažnju i zaštitu. Druge osobe su za dete istovremeno i emocionailno poželjne i emocionalno nepouzdane, odnosno deca pate od ambivalentnih osećanja prema drugim ljudima i u odnosima. U porodicama porekla ove dece se može uočiti ambivalencija u odnosima, okruženja su hladna, odbacujuća, ili veoma protektivna, u kojima se detetove kompetencije značajno umanjuju ili ne razvijaju. Preokupirani obrazac afektivne vezanosti u odraslom dobu karakterišu nisko izbegavanje i visoka anksioznost. Ove osobe su iz ranih iskustava formirale negativan model sebe i pozitivan model značajnog drugog. Preokupirano afektivno vezane osobe su sklone stalnom traženju naklonosti, odobravanja, prihvatanja od strane drugih, sa uverenjem da će zadobiti sigurnost i stabilnost samo ako značajni drugi na adekvatan način reaguju na njih. Osobe su zbog toga sklone da zavise od drugih i sebe smatraju manje vrednim i sposobnim, poželjnim za ostajanje u vezi, anksiozne su oko napuštanja. Bliski odnosi su za njih često izvor konflikata, nezadovoljstava i anksioznih preokupacija partnerom, dok sopstvene potrebe zanemaruju. Ljubavni odnos svodi se na pokušaj potpunog pripadanja partneru, kako bi se kroz naklonost nekoga ko više vredi bar delimično nadoknadile sopstveni nedostaci. Veoma su dramatični u odnosu, koji prate doživljaj nepravde, ljutnje, straha od usamljenosti, skloni su idealizaciji partnera, a raskid teško doživljavaju, pa iz tog razloga često ostaju u odnosu iako su nesrećni.
Dok funkcionalan par karakteriše sigurna baza koja omogućava otvorenu i direktnu komunikaciju, veće samootkrivanje u partnerskoj relaciji, veći nivo empatije i manje odbacujućeg ponašanja u relaciji sa partnerom, par sa problemom, usled narušene ili na specifičan način razvijene relacije među partnerima kao primarnim figurama afektivne vezanosti, nema ove kapacitete. Kod njih dominiraju nejasni, zatvoreni obrasci komunikacije, sa dvostrukim porukama koje kriju nizak nivo razumevanja, brige i specifične načine organizacije i razumevanja zajedništva. Na taj način partneri su zaglavljeni u rigidnim obrascima interakcije koji pojačavaju osećanje napuštenosti i jačaju nefunkcionalnost komunikacije.
Ako pretpostavimo da veza koja se razvija među partnerima može biti oblikovana stilovima afektivnog vezivanja, u nekim slučajevima moguće je da ta dinamika pogorša karakterističan stil svake osobe, dok u nekim drugim može dovesti do pozitivne promene. Primer rođenje deteta, ako jedan od partnera od ranije ima obrazac emocionalnog povlačenja, moguće da će reagovati distanciranjem od svog partenra i bebe, tada se kod drugog partnera može javiti osećaj usamljenosti, odbačenosti i preplavljenosti. Ili u ranom odraslom dobu mlada osoba koja je naučila da koristi izbegavajuću strategiju vezivanja može, vođena seksualnom željom biti podstaknuta da ostvari intimnu vezau. Ukoliko partner ima siguran strategiju vezivanja, pokaže toplinu i pažnju, može da se promeni strategija, tako da prvi partner razvije više poverenja i ostvari osećanje sigurnosti i manje se oslanja na defanzivne obrasce. Nasuprot tome, ukoliko partner takođe ima razvijen odbijajući obrazac vezanosti može doći do distanciranja u odnosu ili ukoliko partner pokaže preokupiran obrazac afektivnog vezivanja, onda njihove ekstremne emocije mogu da postanu zbunjujuće i preplavljujuće za oboje. Tada par može da prolazi kroz ciklus bliskost distanciranost u kojoj nastojanje jednog partnera da se približi biva dočekano povlačenjem drugog i obratno. Partneri tada mogu imati osećaj da se veza prekida jer zbog straha od odbijanja, ni jedno ne može da rizikuje i pokaže bliskost.
Međutim razvoj nije pravolinijski i mnoga životna iskustva mogu da se umešaju i promene ove ishode. Novija istraživanja ukazuju na mogućnost reorganizacije obrazaca afektivne vezanosti putem novih odnosa koji se uspostavljaju tokom života. Moguće je da partneri postanu svesni svojih prošlosti i da prevaziđu svoje emocionalne reakcije. Identifikovanje svog stila privrženosti i biranje partnera sa sigurnim obrascem vezivanja, može biti prilika za ostvarenje stabilnijih odnosa u kojima se možemo osećati sigurno, zadovoljno, prihvaćeno i voljeno.
Diplomirala sam na osnovnim studijama pedagogije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (2003-2009) i stekla zvanje master pedagoga.
Nakon studija upisala sam četvorogodišnji program edukacije iz Sistemske porodične psihoterapije u organizaciji centra za edukaciju Instituta za mentalno zdravlje (2012-2016). Program je realizovan u skladu sa važećim evropskim standardima. Edukacija je realizovana sa ukupno 1550 sati rada (550 sati teorije, 600 sati kliničke prakse i 400 sati supervizije) .
U okviru Instituta za psihodramu od (2016-2018) iskustveno sam učestvovala u psihodramskoj grupi i ostvarila 251 sat ličnog rada u terapiji i 7 terapijsko edukativnih sati kroz učestvovanje u pihodramskoj radinici na temu “Snovi u grupnoj psihoterapiji različiti pristupi”.
Pored psihoterapijskog rada, imam 10 godina iskustva u vaspitno obrazovnom i savetodavnom radu (predškolske ustanove, srednja i osnovna škola). Posedujem međunarodno priznat sertifikat za Montesori vaspitača i uverenje o savladanoj obuci za primenu testa TIP-1.
Godinu dana sam provela u oblasti pomaganja ugroženim grupama ljudi iz ratom zahvaćenih područja kroz pružanje psihosocijalne podrške deci migrantima, njihovim roditeljima i ženama, pomažući im da razviju veći stepen samopouzdanja i lakše se prilagode izazovnim okolnostima (projekat međunarodne organizacije Save the Children). Prošla sam brojne akreditovane programe stručnog usavršavanja i seminare.
U saradnji sa Udruženjem roditelj radila sam na izradi i realizaciji programa “Škola roditeljstva” u cilju osnaživanja roditeljskih kompetencija i upoznavanje sa novim znanjima i stilovima u vaspitanju.
U okviru Udruženja rast radila sam na izradi i realizaciji višemesečnog programa radionica za razvoj emocionalne i socijalne inteligencije za decu uzrasta 7-11 godina.