Empatija

Reč empatija potiče od grčkih reči: en – u, pathos – osećaj, uživljavanje i empatheia što bi značilo osećanje iznutra. Na osnovu toga, empatiju možemo definisati kao sposobnost saosećanja sa drugima i istovremeno razumevanje osećanja drugih ljudi. Pri tome, treba imati u vidu da empatija ne predstavlja puko uživljavanje u emocionalno doživljavanje drugih osoba jer ona ne podrazumeva jednak intenzitet osećanja osobe sa kojom empatišemo.    

Kako se razvija empatija?

U pogledu razvoja empatije, neophodna je adekvatna pomoć brigujućih drugih. Ono što je veoma važno jeste da postoji odgovarajuća sredina u kojoj će dete odrastati. Neophodni su adekvatni uzori tj. odrasli koji su sposobni da empatišu, odrasli koji su dovoljno dobri i sposobni da slušaju dete, imaju kapacitet da budu strpljivi u odnosu sa detetom kao i da podstiču izražavanje emocija, ali i da ih prepoznaju i imenuju. Neki od primera razvoja empatije mogu se prepoznati u sledećim situacijama: možemo primetiti da će deca neretko prilikom plača drugara početi i sami da plaču. U tom slučaju možemo reći da je empatija globalna. Sa druge strane, možemo prepoznati egocentričnu fazu naročito kod dece na uzrastu od dve, tri godine kada se ponašaju prema svojim vršnjacima onako kako bi oni voleli da se drugi ponašaju prema njima.

Razmatrajući pojam empatije, Sajmon Baron Koen navodi da je reč o dimenziji po kojoj se svi ljudi kreću. Kod nekoga je ona veoma izražena, kod nekoga nije i takve osobe se nalaze na tzv. nultom stepenu empatije. Međutim, govoreći o nultom stepenu empatije, on će navesti da i u tom domenu postoji pozitivan i negativan nulti stepen. Kako bismo bolje razumeli ovo razlikovanje poslužiće sledeća ilustracija: ukoliko osoba ima jasnu nameru da povredi, zloupotrebi, izmanipuliše drugu osobu onda je jasna slika da je reč o nultom negativnom tipu. Ovakvi fenomeni se najčešće susreću kod poremećaja ličnosti, naročito kada je reč o: narcističkom, antisocijalnom i graničnom poremećaju ličnosti.

Sa druge strane, kada nedostatak empatije ne vodi amoralnom ponašanju i kada su teškoće sa empatijom povezane sa specifičnim načinom na koji mozak obrađuje informacije onda možemo govoriti o nulta pozitivnom tipu empatije i može se prepoznati kod osoba koje imaju Aspergerov sindrom ili „klasičan“ autizam. Nedostatak empatije kod ovih osoba je nadomešten sistematizovanjem, a što će Koen objasniti kao „sposobnost analiziranja promenljivih obrazaca, razumevanje toga kako rade“. S obzirom na to da se u našim životima svakodnevno javljaju nekakve promene koje mogu biti nasumične ili sistematske, naš mozak je podešen tako da može da uočava obrasce. Dakle, sistematizacija je neophodna kako bi se izvršilo što bolje predviđanje predstojećih događaja i time uklonio svaki vid neizvesnosti.

Geni za empatiju?

Svoje nalaze Sajmon Baron Koen potkrepljuje istraživanjima iz genetike i neuronauka. Tako da izveštava da je za sada otkriveno deset moždanih regija koje on naziva „krug empatije“ te svako odstupanje od funkcionisanja neke od regija implicira atipičan način funkcionisanja – nulti stepen empatije. Takođe, otkriveno je postojanje tzv. gena za empatiju. Međutim, treba biti obazriv pri razmatranju ove činjenice. Naime, to nisu geni za empatiju sami po sebi, već geni za proteine u mozgu koji su povezani sa empatijom. Ovakvi nalazi nam ukazuju na to da empatija nije nužno samo sredinski određena, već da u razmatranju ovog fenomena moramo da uzmemo u obzir odnos između sredine i biologije.

Predlog za čitanje: „Psihologija zla“, Sajmon Baron Koen

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *