Društvene mreže i digitalna tehnologija omogućavaju ljudima da se povežu jedni sa drugima i ostvaruju komunikaciju sa prijateljima bez obzira na fizičku udaljenost. Olakšavaju umrežavanje sa drugim ljudima koji dele slična interesovanja, pružaju mogućnost da promovišemo naše ciljeve i vrednosti. Međutim, kada društvene mreže prestaju da budu alat koji nam olakšava povezanost sa drugima i omogućavaju pristup korisnim i zanimljivim sadržajima a postaju toksične za naše mentalno zdravlje?

Uticaj društvenih mreža na mentalno zdravlje

Istraživanja su pokazala da prekomerna upotreba društvenih mreža ima veliki uticaj na mentalno zdravlje. Brojne studije su otkrile snažnu vezu između preteranog korišćenja društvenih mreža i povećanog rizika od depresije, anksioznosti, niskog samopouzdanja, usamljenosti, izolacije, poremećenog sna – posebno ako se društvene mreže koriste pred spavanje, zapostavljanja prijatelja iz „stvarnog“ života, smanjenog učinka na poslu, u školi ili fakultetu, samopovređivanja, pa čak i suicidnih misli. Kao i kod drugih oblika zavisnosti, preterano korišćenje društvenih mreža može da utiče na naš mozak na štetne načine. Možemo se toliko naviknuti na skrolovanje kroz postove, slike i video snimke da to postaje kompulsivno i ometa nas u drugim oblastima našeg života. Osobe koje provode previše vremena na društvenim mrežama mogu da stvore osećaj da su njihov izgled, postignuća ili čak čitav život neadekvatni. Iako smo svesni da su slike koje se često vide na društvenim mrežama ulepšane, prevelika izloženost takvim slikama može doprineti da se osećamo nesigurno u vezi sa tim kako izgledamo. Slično tome iako smo svesni da ljudi imaju tendenciju da dele samo lepe trenutke svog života a retko loše, može se javiti osećaj nezadovoljstva ili čak zavisti i preispitivanje koliko smo zadovoljni time kako proživljavamo svoj život. Preterana upotreba društvenih mreža može uticati i na probleme u vezi. Razne studije su otkrile vezu između preteranog korišćenja društvenih mreža i smanjenoj posvećenosti partneru.

Adiktivnost društvenih mreža

Zašto su društvene mreže uprkos tome toliko adiktivne? Koje biološke i hemijske procese pokreće upotreba društvenih mreža i kako utiču na mozak? Naučnici su otkrili da prekomerna upotreba tehnologije uopšte, a posebno društvenih mreža, stvara obrazac stimulacije sličan obrascu koji stvaraju drugi oblici zavisnosti.

Jedno istraživanje je pokazalo da dobijanje „lajkova“ na društvenim mrežama aktivira iste krugove u mozgu koji se aktiviraju konzumiranjem čokolade ili osvajanjem novca.

Mozak reaguje na društvene mreže na isti način na koji reaguje na prijatne događaje iz stvarnog života, oslobađanjem dopamina — neurotransmitera koji stvara osećaj zadovoljstva. Nalet dopamina dolazi kada osoba objavi nešto na mreži a to naiđe na lajkove, deljenja i pozitivne komentare, što je naročito prisutno kod tinejdžera i mladih ljudi. Navala dopamina koja se javlja sa ovim pozitivnim povratnim informacijama stvara osećaj važnosti i zadovoljstva. Međutim, pozitivna osećanja koja se doživljavaju tokom korišćenja društvenih mreža su samo privremena. Dakle, kako dopamin nestane, osoba se vraća društvenim mrežama „po još“.

Za neke ljude, na ovaj način može da se započne ciklus potrebe da se taj osećaj ponovo stvori sa više objava, što uključuje i više vremena na društvenim mrežama. 

Funkcija distrakcije i kako razlikovati zavisnost od umerenog korišćenja?

Prekomerna upotreba društvenih mreža i skrolovanje kroz slike i vide snimke može imati funkciju distrakcije, odnosno da nas „odvoji“ od neprijatnih osećanja i učini da zaboravimo bar na kratko teškoće koje proživljavamo. Ta dobit koju imamo od njih je kratkoročna ali na dugoročnom planu može da rezultira potisnutim i neprorađenim emocijama. Često za društvenim mrežama posežemo kada osećamo dosadu ali se nakon preduge upotrebe osećamo kao da smo izgubili dosta vremena ni na šta, što može rezultovati da se osećamo neproduktivno i neraspoloženo.

Korišćenje društvenih mreža je globalno rasprostranjeno i mnogi ljudi koriste društvene mreže u manjoj ili većoj meri. Ali postoji nekolikoključnih razlika između zavisnosti od društvenih mreža i umerenog korišćenja društvenih mreža. To uključuje:

• povećano korišćenje tokom drugih aktivnosti, kao što su druženje sa prijateljima i porodicom ili dok jedemo;
• povećano oslanjanje na društvene mreže kao način da se nosimo sa problemima;
• nemir i razdražljivost kad ne koristimo društvene mreže;
• osećaj nezadovoljstva kad god je upotreba društvenih mreža smanjena;
• razmišljanje o društvenim mrežama kad ih ne koristimo  i planiranje šta ćemo raditi čim budemo u prilici da ih koristimo.

Kako prevazići zavisnost?

Iako su svi oblici zavisnosti negativni, istraživanja pokazuju da je zavisnost od društvenih mreža nešto što se može prevazići.

Korišćenje društvenih mreža kao način da se izborimo s negativnim emocijama može rezultovati time da se osećamo praznije i frustiranije. Neke od preporuka u prevazilaženju zavisnosti od društvenih mreža uključuju najpre priznavanje problema i preispitivanje u kojim situacijama najviše pribegavamo korišćenju društvenih mreža.

Neki od koraka koje možemo preduzeti jesu deinstaliranje određenih aplikacija na kojima provodimo najviše vremena a procenjujemo da nam ne koriste, vremensko ograničavanje koliko ćemo vremena provesti na društvenim mrežama, isključivanje notifikacija za aplikacije koje nam nisu važne za poslovnu komunikaciju ili komunikaciju sa najbližima, izbacivanje korišćenja društvenih mreža iz jutarnje rutine, pronalaženje novih hobija, učestalije druženje sa prijateljima bez upotrebe mobilnih telefona, ređe objavljivanje postova i slika i manje pridavanje značaja prezentaciji sebe u virtuelnom svetu kao i digitalni detoks. Digitalna detoksikacija podrazumeva da neko vreme provedemo bez društvenih mreža. To ne podrazumeva potpuno i trajno napuštanje društvenih mreža ali je put ka učenju da možemo živeti s manjom upotrebom društvenih mreža.

Marija Lazić

Osnovne studije psihologije završila sam na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2016. godine na kliničkom smeru. Na istom fakultetu master studije psihologije kliničkog smera završila sam odbranivši master tezu 2019. godine sa ukupnom prosečnom ocenom 9.86 i stekla zvanje master psiholog.

U klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ u periodu od maja 2017. do maja 2018. godine obavila sam klinički staž na muškom odeljenju kao i odeljenju za adolescente, gde sam obavljala psihološko testiranje, psihodijagnostiku, eksploraciju ličnosti i savetodavni rad. Nakon obavljenog kliničkog staža, pri Ministarstvu zdravlja položila sam stručni ispit za zdravstvenog saradnika – master psihologa.

Četvorogodišnju edukaciju iz Racionalno-emotivno-bihejvioralne terapije kod mentora dr Zorice Maric, prof. dr Tatjane Vukosavljević Gvozden i prof. dr sci. med. Borjanke Batinić sam odslušala u periodu od 2015-2019. godine i nosilac sam naprednog sertifikata Instituta Albert Elis, New York.

 

Dugogodišnje iskustvo u savetodavnom radu sa ljudima sa psihijatrijskim poremećajima, ali i mladim ljudima koji imaju teškoće u partnerskim i porodičnim odnosima, teškoće u prevazilaženju stresa na poslu, poremećaje raspoloženja, strahove, problem emocionalne i socijalne povučenosti sticala sam radom u privatnoj praksi kao i u renomiranoj klinici za lečenje bolesti zavisnosti i drugih psihijatrijskih poremećaja i psiholoških problema „Lorijen“.

Pored savetodavnog rada i dijagnostike, bavim se akademsko naučnim radom.