Suicid ili suicidalnost podrazumeva „samoizabrano“ ponašanje motivisano željom da se umre. Neretko ovakav vid ponašanja može da bude u službi izražavanja tj. komuniciranja kompleksnih emocija kao što su: očajanje, bespomoćnost i bes.
Na samom početku neophodno je napraviti razliku između suicida i pokušaja suicida. Suicid podrazumeva ponašanje koje za krajnji cilj ima smrt počinioca. Ovakav postupak se doživljava kao jedino rešenje patnji i tegoba. Sa druge strane pokušaj suicida pokriva veliki opseg ponašanja koje nazivamo suicidalnim gestovima koji u osnovi imaju ozbiljnu nameru počinioca da životno ugrozi sebe ali su neuspeli.
Svakom pokušaju suicida prethodila je suicidalna ideacija. Suicidalna ideacija podrazumeva misli čija je sadržina najpre vezana za ideju da život nije vredan življenja, planiranje i razradu plana suicida. Generalno gledano reč je o preokupaciji samodestrukcijom.
U pogledu uzroka, nemoguće je odrediti pojedinačni uzročnik suicidalnosti. Međutim, veliki broj istraživanja je pokazao povezanost suicidalnosti i hronične porodične disfunkcionalnosti, fizičko i seksualno zlostavljanje kao i zloupotrebu supstanci. Takođe. treba imati u vidu da se suicidalne tendencije mogu javiti kao simptom šire kliničke slike: depresije, anksioznosti i bipolarnog afektivnog poremećaja.
Međutim, ovaj fenomen moguće je pronaći i u populaciji adolescenata, a motivi za takvo ponašanje mogu biti različiti. Najpre je potrebno uzeti u obzir specifičnost ovog razvojnog doba.
Neretko pokušaj suicida u adolescenciji ima funkciju privlačenja pažnje koje možemo podvesti pod „vapaj za pomoć“. Često se mogu čuti rečenice tipa: želim da zaustavim ovaj bol, želim da umrem, želim da se oslobodim ovog groznog stanja. Tako da možemo staviti znak jednakost između ovog „umreti“ i „zaustaviti svesnost o nepodnošljivom bolu“.
Na tragu pomenutog neophodno je praviti razliku između pokušaja suicida i nesuicidalnog ponašanja. Kod suicida imamo, kao što je navedeno, jasnu nameru da se umre. Kod nesuicidalnog ponašanja ova tendencija izostaje, a samo ovakvo ponašanje je u funkciji: da se „nešto oseti“, da se regulišu osećanja, da se modifikuju odnosi. Istraživanja su pokazala da u kliničkoj populaciji adolescenata 14-70% ima istovremeno i pokušaj suicida i nesuicidalno samopovređivanje. Na osnovu toga, može se zaključiti da postoji jasna povezanost između ova dva fenomena. Objašnjenje leži u činjenici da pri suicidalnom ponašanju osoba ima želju da umre, s tim da ima kapacitet tj. sposobnost da smrtnu povredu sprovede do kraja. Kako bi do toga došlo, osoba se postepeno navikava (habituira) na fizičku, emocionalnu bol i strah. Do ovakvog vida navikavanja dolazi se usled niza suicidalnih pokušaja, rizičnog ponašanja i nesuicidalnog samopovređivanja. Na osnovu ovoga, neophodno je zaključiti da svaki vid samopovređivanja zavređuje pažnju stručnjaka i treba ga ozbiljno razmotriti.
Zašto dolazi do suicidalnosti i pokušaja suicida kod adolescenata? Usled razvojnih zadataka koji se postavljaju pred adolescente: dostizanje odraslog identiteta, učenje o novim načinima odnošenja prema svojim vršnjacima, postizanje nezavisnosti (kako od roditelja tako i ekonomske) i razvoja ličnog sistema vrednosti. Jasno je, na osnovu navedenog da su neophodne mnoge psihičke sposobnosti koje tek treba da se zadobiju. Neuropsihološki gledano, mozak još uvek nije dostigao „puno odraslo stanje“ što izaziva mnoge stresove i tenziju kod mladih što dodatno opterećuje mehanizme prevladavanja, nošenja sa zadacima i izazovima koje nalaže sredina. S tim u vezi, kognitivni repertoar je ograničen. Dakle, načini na koji je moguće nositi se sa problemima su suženi i samim tim je teže iznaći rešenje. Tako često nailazimo na karakterestike adolescenata koje nazivamo rigidnost i nefleksibilnost. Time su adolescenti pre usmereni na emocionalno pražnjenje nego na usmeravanje pažnje ka rešavanju teškoće. Sa druge strane može doći do nerazumevanja odraslih (porodice, nastavnika, profesora) što dodatno usložavnja celokupnu razvojnu situaciju. Ukoliko uzmemo u obzir moguću impulsivnost adolescenta, to dodatno problematizuje celu stvar i zahteva oprezno odnošenje puno razumevanja i spremnosti da se pomogne.
Kako prevenirati suicidalnost? Najbitnije je pravovremeno prepoznavanje psihopatološke (najpre depresivne) simptomatologije i reagovanje stručnog lica. Dalje, neki od mogućih načina šire gledano mogu biti: širenje svesnosti o problemu suicida u periodu adolescencije, obuku pomagača u vidu prepoznavanja rizika od suicida, te upoznavanje javnosti o bitnosti mentalnog zdravlja. Sa druge strane, specifični vidovi pomoći mogu biti: rad sa adolescentom u cilju prorade problematične životne situacije (u okviru porodične terapije npr.), promena negativnog kognitivnog stila (način na koji sagledava i razumeva svet oko sebe, način na koji procesira informacije iz spoljšnje sredine), kao i rad na jačanju mehanizama nošenja sa problemom (tzv. koping strategija).
Osnovne i master studije završio je na Filozofskom fakultetu Univeziteta u Beogradu i stekao zvanje master klinički psiholog. Neophodno iskustvo u radu sa decom i mladima stekao je tokom stažiranja u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju ”Prof. dr Cvetko Brajović”, nakon čega je položio stručni ispit 2018. godine u Ministarstvu zdravlja u Beogradu. Trenutno je na edukaciji iz dečije i adolescentne psihoterapije (psihoanalitičke orijentacije) u okviru Udruženja dečijih i adolescentnih psihoterapeuta Srbije (UDAPS).
U pogledu psihodijagnostičkog rada primenjuje široku bateriju testova sa akcentom na integrativnom pristupu. U svojoj dosadašnjoj psihoterapijskoj praksi usmeren na rad sa decom i adolescentima različitih vidova razvojnih tegoba, emocionalnih problema, problematike u pogledu prilagođavanja kao i savetodavni rad sa roditeljima.
