Vrlo je moderno danas pričati o „granicama“, i na svakom uglu slušamo o njima. Ali i pored svega što znamo ostaje nepoznato šta su granice zapravo, kako se postavljaju a kako ruše, čemu služe, i kako da postanu vidljive kada su nama a i drugima nevidljive.
Psihološke granice su kao ograda, između nas i spoljašnjeg sveta, koje na neki način oblikuju naš unutrašnji svet i određuju kako ćemo se kretati kroz život. Iako je njihova primarna funkcija zaštita, ako nije dobro izbalansirana, prevelika zaštita nam može postati teret i zid koji će sprečavati naš rast i razvoj. A sa druge strane ako zaštita nema, naše emocionalno i mentalno telo ostaju ogoljeni i dostupni svima , izloženi svim erozijama koje društvo nanosi. Dakle, imaju dvosmernu funkciju, da nas štite, ali ako nas previše štite onda nas i zatvaraju, ili da budu propustiljive kako bi mogli da se bezbedno razvijamo, ali ako su previše propustljive onda smo previše izloženi, skloni povredama.
Istražujete li svoje granice?
Da bi pronašli balans i ostvarili svoj puni potencijal potrebno je da istražujemo svoje granice. Ovo može biti bolno mesto i zahteva određenu dozu hrabrosti i samopuzdanja da zalazimo u dublje delove sebe, i kao u potrazi za blagom pronalazimo dragocenosti naše ličnosti koje su sakrivene duboko ispod svih nedaća koje nosimo. Hrabrost je upravo potrebna u suočavanju sa svim nedaćama koje nosimo, jer tu leži prilika za samospoznaju i prepoznavanje šta je nama potrebno, šta je nama prijatno, šta to mi volimo, u šta želimo da se razvijemo, ko smo mi uopšte. I u procesu istraživanja sebe menjamo svet oko nas.
Da bi postavili granice prvo moramo da znamo gde želimo da ih postavimo, a da bi to znali pre svega moramo da znamo koliko „blizu sebe“ želimo da puštamo druge ljude, a da bi to mogli da procenimo moramo da znamo šta nama prija a šta nam ne prija, a da bi to mogli da ispratimo i prepoznamo moramo da naučimo da pratimo signale svog tela. Dakle, formula bi u praksi izgledala ovako na primeru:
Desi se da ste imali težak dan, niste baš najbolje raspoloženi, ali u tom trenutku dolazi vaša najbolja drugarica da vam prepriča svađu na poslu. U tom trenutku vama se javlja komešanje u stomaku i težina u želudcu. To je prvi signal tela kako reagujemo na priču drugarice. Obratimo pažnju na taj signal i oslušnemo ga. On nas upozorava da nama ne prija ono što se dešava u spoljašnjem svetu. Okej, to je signal da „morate da se zaštitite“ jer nešto što se dešava spolja remeti vaš mir iznutra. Taj osećaj vam pokazuje da je tu mesto da postavite granicu. I poslednji korak je da to i praktično uradimo, postavimo granicu, koja bi zvučala na primer ovako: “Izvini, ali trenutno nisam najbolje raspoložena da razgovaram i slušam o tome. Ne prija mi. Molim te da promenimo temu i pričamo o drugim stvarima“. (Ovaj proces je mnogo brži kada se uvežba, samo par milisekundi). I kada ste ovo uradili, diferencirali ste se od sveta i zaštitili sebe. To je isto kao kada bi virus ušao u vaše telo i imuni sistem podigao nivo leukocita da se zaštiti od pretnje. Ako to ne bi uradio razboleli biste se. Dakle, ako ne biste podigli granicu i zaštitili sebe od onoga što vam sada ne prija, a to znate jer pratite svesno procese u sebi, nastavila bi glava da vas boli, stomak bi imao svoju muku, bili biste nervozni i neraspoloženi jer slušate o stvarima koje vas sada još više iscrpljuju, vaš imuni sistem pada. I to ne znači da ste vi bezobrazni prema drugarici i ne želite da je slušate, to samo znači da poštujete sebe i svoj sistem jer ako ste loše kako ćete moći adekvatno da joj pomognete. Saslušaćete je onog trenutka kada budete bili dobro jer joj jedino u tom stanju možete biti korisni. Kada vaš sistem kaže „sada sam spreman i operativan“ da pristupate poslu slušanja drigarice.
Zaključak
Ono što je prva prepreka je to što ne pratimo signale iz svog tela. Druga prepreka je to što često imamo problem da jasno i glasno kažemo ono što želimo iz raznih razloga (straha, osećaja neadekvatnosti, ne prepoznajemo šta želimo…). Treća prepreka je što ne znamo kako tačno da se izrazimo i postavimo granicu. Prve dve prepreke se odnose na onaj proces kopanja i istraživanja sebe koji sam gore opisala a treća prepreka se odnosi na veštinu koja se uči ali tek kada se savladaju prve dve.
Zaključak, postavljanje granica je lako onda kada su sve prepreke ka putu za njhovo postavljanje otklonjene, ali da bi do te lakoće došli prvo moramo naporno da radimo da očistimo put.
Diplomirala sam 2019. godine na Fakultetu za medije i komunikacije na Departmanu za psihologiju. Diplomirala sam odbranom kliničkog dosijea u kome su korišćena psihodijagnostička sredstva (LOBI, eksplorativni intervju, Genogram, VITI, MMPI- 201, IPS, TNR i Machover) u kliničkoj proceni ličnosti.
Završila sam kurs iz savremene psihodijagnostike kao i kurs izrade radionica.
U okviru osnovnih studija, praktična znanja iz oblasti kliničke psihologije, strekla sam na Institutu za mentalno zdravlje. U toku sam izrade master rada na master studijama Psihologija ljudskih resursa. Takođe, i u edukaciji za sistemskog porodičnog terapeuta.
