Socijalna anksioznost

12 sep
sep , 12 , 2022 Danka Konjokrad

Bila sam duboko uverena da ću tekst o socijalnoj anksioznosti napisati bez većih problema. Strah koji počinje zlobno da se oglašava u našim glavama u ranoj adolescenciji (ja bih rekla i ranije, ali zadržimo se na onom što kaže nauka), nije mi, kao ni većini populacije, nikakva nepoznanica, imam ga, što bi se reklo, i u ličnom iskustvu, a najlakše je pisati o onom što dobro poznajemo, ne? 

Krenulo je očekivano lagano. Međunarodni priručnici za klasifikaciju psiholoških poremećaja socijalnu anksioznost definišu kao preteran strah od situacija u kojima postoji mogućnost (opasnost?) da se osramotimo ili da nas drugi ljudi negativno procene. Tipične situacije u kojima se socijalna anksioznost javlja su javni nastupi, komunikacija sa autoritetom, prisustvo na poslovnim sastancima, komunikacija sa potencijalnim seksualnim partnerom, flertovanje, upoznavanje novih ljudi, komunikacija sa nepoznatom osobom, ulazak u prostoriju punu ljudi, pozivanje nekoga telefonom ili telefoniranje pred drugima, pisanje ili  jedenje pred drugima, uriniranje u javnom WC-u, itd. (Marić, 2021). Samo mali broj ljudi nikada ne doživi neprijatnost u socijalnim interakcijama – želja da se dopadnemo ljudima koji su nam značajni i da ostavimo dobar utisak potiče iz očigledne činjenice da smo socijalna bića i da je interakcija sa drugima sastavni deo života svakog čoveka. Naravno, nisu sve interakcije prijatne i ugodne i postoji mogućnost da kažemo ili uradimo nešto što drugima nije po volji, da im se ne svidimo, ne budemo im dovoljno privlačni, da pomisle da smo smešni ili glupi – ako nam je do njihovog mišljenja stalo, sigurno da nam neće biti prijatno ako se nešto od ovoga desi, ali pomirićemo se s tim da nismo savršeni i da nas to što nas neko značajan ne prihvata neće ubiti ili na bilo koji način trajno oštetiti i nastavićemo sa svojim životima. Osećanje koje imamo kada su naše želje za socijalnim odobravanjem frustrirane, odnosno kada to odobravanje izostane, ili smo izloženi kritici, iako je neprijatno, zdravo je – ono nas motiviše da se sledeći put bolje pripremimo za sastanak ili ispit, da razvijamo socijalne veštine ili da interakcijama pristupamo opuštenije – da budemo manje usmereni na sebe i sopstvenu napetost, a više na samu interakciju. Problem nastaje kada naša želja da se drugima svidimo i dobijemo njihovo odobravanje postane imperativ, apsolutistički zahtev ili zabrana. Ideje da u socijalnim situacijama moramo biti adekvatni i dobiti odobravanje, da je to što smo negativno procenjeni užasno i da zato ne vredimo, koren su poremećaja socijalne anksioznosti. U interakciji sa drugima, pažnja osoba koje pate od socijalne anksioznosti selektivno je usmerena na somatske simptome anksioznosti koju osećaju, na greške koje prave tokom interakcije, odbacujuće ili nezainteresovano ponašanje drugih. Nakon početnih neprijatnih iskustava u socijalnim situacijama (a svima su nam se dešavale u životu), socijalno anksiozne osobe predviđaju da će neprijatnost doživljavati i u budućim interakcijama, pa takve situacije počinju da izbegavaju. Tako propuštaju da razviju socijalne veštine, a sam nedostatak socijalnih veština povećava verovatnoću neadekvatnosti u socijalnim situacijama, procena neadekvatnosti vodi intenziviranju anksioznosti, a jaka anksioznost daljem izbegavanju  – i tako nastaje začarani krug socijalne anksioznosti. 

Kod nekih ljudi ovaj je strah toliko intenzivan, pa se socijalne interakcije potpuno izbegavaju ili im se pristupa uz korišćenje zaštitnih ponašanja (Hvala bogu na alkoholu i drogama, prokleti da su!). 

Socijalni strahovi bitno utiču na kvalitet života osoba koje ih osećaju, a u pokušajima prevazilaženja ili ublažavanja sopstvenog stanja, ove osobe često razvijaju čitav niz psiholoških poremećaja, među kojima su najčešće zloupotrebe supstanci i depresija. 

Kako nastaje socijalna anksioznost

Mehanizmi nastanka socijalnih strahova psihologiji nisu nepoznati: sklonost doživljavanju neprijatnih emocija u socijalnim situacijama ima jaku biološku osnovu, oblikuje se u periodu ranog razvoja u kontaktu sa drugim ljudima, bilo traumatskim (šok) uslovljavanjem, potkrepljivanjem, učenjem po modelu, itd, i vremenom postaje faktor koji u velikoj meri boji doživljaje sebe i sveta koji nas okružuje. Laičkom terminologijom označena kao preterana stidljivost, trapavost ili smetenost u društvu, ova emocionalna predispozicija predstavlja jezgro neuroticizma, kako ga definiše model Velikih pet. Osobe sa izraženom ovom crtom ličnosti osećaju neprijatnost u društvu, osetljive su na podsmeh i često imaju doživljaj inferiornosti i lične neadekvatnosti u socijalnim situacijama. Skor na dimenziji Socijalna nelagodnost smešta nas negde između ekstremnih polova – visoke skorove opisuju atributi stidljiv, inferioran, plašljiv, defanzivan, inhibiran, anksiozan, lako se postidi, a niske siguran, oseća se adekvatnim, uravnotežen, samopouzdan. Niski skorovi ne govore nužno da osoba ima dobre socijalne veštine ili da je uravnotežena, već samo da je manje destabilizovana u neugodnim socijalnim situacijama. (Đurić-Jočić, Džamonja-Ignjatović, Knežević: NEO PI-R primena i interepretacija).

U socijalnim interakcijama, dakle, sebe doživljavamo neadekvatnim, a druge ljude kao stroge procenjivače, odnosno kao potencijalnu pretnju. Pretnja je opasnost, a kad smo u opasnosti, prirodno je da osećamo strah. 

Kako se leči?

Na psihoterapiji učimo da je opasnost precenjena, a socijalni strah iracionalan, da je posledica odmažućih uverenja koja imamo o sebi i svetu. Kao i kod drugih stanja iracionalnog straha, način da se strah prevaziđe, slažu se u tome psihoterapeuti različitih terapijskih usmerenja i praksi, je da se objektima ili situacijama kojih se plašimo uporno i dosledno izlažemo, dok ne dođe do navikavanja na strah i njegove neprijatne telesne simptome (habituacija) ili do razvijanja i drugačijih odgovora u situacijama u kojima osećamo strah, čime se postiže željena fleksibilnost ponašanja, umesto automatskog izbegavanja ili pribegavanja zaštitnim ponašanjima.

Način izlaganja biramo prema ličnim preferencijama i u dogovoru sa terapeutom. Izlaganje može biti sistematsko, kada pravimo listu situacija kojih se plašimo, pa prolazimo kroz te situacije jednu po jednu, počev od onih koji se najmanje plašimo, do onih najstrašnijih, tako postepeno učeći da tolerišemo neprijatne telesne manifestacije straha do njihovog gašenja, a možemo se i preplavljivati, odnosno odmah baviti onim najstrašnijim, pa kad najgore prevladamo, oni manji strahovi će sami nestati. Izlaganje situacijama kojih se plašimo možemo praktikovati u imaginaciji ili izvođenjem posebno dizajniranih ’’vežbi protiv stida’’.

Prosto, zar ne?

Paaa… Kada sam na jedan svoj tekst od čoveka do čijeg mi je mišljenja veoma stalo dobila komentar: ’zanimljivo pišeš’, odlučila sam da zauvek batalim pisanje. Njegov (u najgorem slučaju neutralan) komentar, moj sistem za dekodiranje informacija preveo je u ’nije ti ovo nešto’, instant me je obuzela nelagoda i želja da se sakrijem u mišju rupu, dok sramota ne prođe. Ovaj automatski odgovor poznat je svakom ko ima iskustva sa socijalnom anksioznošću i jedan je od razloga zašto veliki broj ljudi nikada ne potraži pomoć za prevazilaženje sopstvenih tegoba. Suočavanje sa svojim strahovima je izuzetno neprijatno, pa je, kada jednom odlučimo da se izložimo toj neprijatnosti, neophodno konstantno raditi na motivaciji i odlučno se suprotstavljati onim, ponekad tako glasnim i uverljivim mislima u glavama nam, koje nas unižavaju (ružan si ili glup si ili osramotićeš se ili svi će primetiti da imaš tremu ili smejaće ti se ili nisi dovoljno visok ili nisi dovoljno privlačan ili grbav ti je nos ili imaš razmak između zuba ili čudan si ili baš ti je bezveze ovaj tekst o socijalnoj anksioznosti ili ne znaš to ili debeo si ili mršav si ili nisi zanimljiv ili dosadan si ili… ako čitate ovaj tekst, imaćete i svoje asocijacije) i izlagati se riziku i da budemo loše procenjeni. Zašto bismo to radili? Pa zato što, kada se izložimo riziku, u velikom broju slučajeva ćemo shvatiti da je opasnost bila precenjena i da smo sebi uskratili toliko stvari koje su nam, kao socijalnim bićima, potrebne u životu. Kao što kaže Delboj: ’He who dares, wins!’  Da li će svaki put kada rizikujemo interakcija sa drugima biti prijatno iskustvo? Ne baš… rizik sa sobom nosi i mogućnost da budemo odbačeni, ali odlukom da ni ne probamo svakako gubimo.