U ranom period razvoja emocije imaju komunikacionu funkciju, odnosno, na neki način posreduju u odnosu sa značajnim drugim (npr. majkom). Međutim, upravo to može biti izvor zabune jer neretko odrasli ne mogu na pravi način da protumače “jezik” emocija. Izražavanje emocija može da bude u sukobu sa društvenim konvencijama i tako zabranjeno.
Na ovaj način možemo razumeti i prve dečije strahove koji se mogu javiti i pre razvoja govora. Strah je nešto što plaši ili podstiče agresivnost koja može biti izraz inferiornosti i gubitka kontrole. Razlog zašto strah plaši leži u činjenici da otkriva sebi i drugima moguće pritajene opasnosti: usamljenost, bolest, smrt.
Pomenuti fenomeni su nepoželjni čovekovom iskustvu i često potisnuti jer pokazati strah značilo bi da se osoba nalazi u potčinjenom položaju, a sa druge strane, uplašiti nekoga značilo bi “izdići se iznad njega”. Ovakva ponašanja se mogu dalje primetiti i u svetu odraslih međuljudskih odnosa. Tako da neretko, u situacijama nemoći i nerazumevanja odrasli posežu za “pedagoškim merama” zastrašivanja što se ne pokazuje kao adekvatan izbor.
Ono što je veoma važno jeste da se detetu, uz prisustvo brigujućeg drugog, dopusti da “testira” svoj strah i time se postepeno uveri u sopstvene sposobnosti ili postepeno stekne neophodnu sigurnost. Tako npr. kada roditelj uzima u ruke dete i baca uvis, te ga ponovo hvata, često ćemo naići na reakciju smeha kod deteta. Ovakav vid zadovoljstva u igri sa značajnim drugim je dvojak i proizilazi iz činjenice da se javi strah, ali istovremeno i sigurnost jer biva u “sigurnim rukama” pri padu. Dakle, u ovakvim igrama je važna podrška i prisustvo poznatih osoba jer se na taj način uliva poverenje i sigurnost.
Kako razlikovati razvojno „normalne“ strahove od fobija i drugih anksioznih smetnji? Tokom razvoja deca se suočavaju sa različitim blažim oblicima strahova koji se spontano javljaju i isto tako mogu spontano nestati. Ono što razlikuje razvojno „normalne“ strahove od fobija i drugih anksioznih smetnji jeste činjenica da one nadilaze zahteve situacije koja ih provocira, ne mogu biti racionalizovane, nevoljne su, vode izbegavanju date situacije i ometaju svakodnevno funkcionisanje. Dakle, kao što je napomenuto, možemo zaključiti da su strahovi razvojno normalna i očekivana pojava, međutim, ukoliko se održe određeni vremenski period bez stručnog nadzora i pomoći, mogu umnogome omesti dalji rast i razvoj i dalje indikovati javljanje anksioznih simptoma i poremećaja.
Kako objašnjavamo činjenicu da je normalno i očekivano javljanje strahova tokom razvoja? Razvojni strahovi imaju svoju evolutivnu ulogu: deca su tokom razvoja kako fizički slaba, tako i emotivno nedorasla da se nose sa situacijama i objektima koji su doživljeni kao opasni te ih strah „drži“ na distanci od tako doživljene signalne opasnosti. Tek sa razvojem, kroz podržavanje i razumevanje brigujućeg drugog (majka) formira se kapacitet za tolerisanje i nošenje sa ovakvim stanjima. Sa druge strane, veliku ulogu igra i kognitivni razvoj. Naime, osnovna ideja leži u činjenici da se usled nerazvijenih kognitivnih sposobnosti preteće situacije koje izazivaju strah ne mogu konceptualizovati (razumeti, imenovati, opojmiti). Tako npr. dete oko devetog meseca počinje postepeno da diferencira (razlikuje) bliska, poznata lica od nepoznatih i samim tim, dolazi do javljanja separacionih anksioznosti i straha od nepoznatih ljudi. Razumevanjem, osmišljavanjem i pridavanjem značenja ovakvom iskustvu, kroz odnos sa brigujućim drugim, uspostavlja se ravnoteža u unutrašnjem svetu deteta. Na taj način, dete počinje polako da razumeva spoljašnji svet i dešavanja u njemu, a strah od neizvesnosti i nepoznatog postepeno gubi na snazi.
Osnovne i master studije završio je na Filozofskom fakultetu Univeziteta u Beogradu i stekao zvanje master klinički psiholog. Neophodno iskustvo u radu sa decom i mladima stekao je tokom stažiranja u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju ”Prof. dr Cvetko Brajović”, nakon čega je položio stručni ispit 2018. godine u Ministarstvu zdravlja u Beogradu. Trenutno je na edukaciji iz dečije i adolescentne psihoterapije (psihoanalitičke orijentacije) u okviru Udruženja dečijih i adolescentnih psihoterapeuta Srbije (UDAPS).
U pogledu psihodijagnostičkog rada primenjuje široku bateriju testova sa akcentom na integrativnom pristupu. U svojoj dosadašnjoj psihoterapijskoj praksi usmeren na rad sa decom i adolescentima različitih vidova razvojnih tegoba, emocionalnih problema, problematike u pogledu prilagođavanja kao i savetodavni rad sa roditeljima.
