Gubitak i osećanje žalosti, odnosno tuge, u iskustvu su svakog čoveka i predstavljaju sastavni deo života. Reakcije na gubitak često mogu delovati kao ispoljavanje depresije, ali se razlikuju na osnovu dugotrajnosti i intenziteta, kao i narušenosti nivoa svakodnevnog funkcionisanja.
Šta je depresija i da li je isto što i tuga?
U vezi sa depresijom postoji dosta zabluda, a jedna od njih je da je depresija isto što i tuga. To nije slučaj. Iako imaju neka zajednička obeležja i mogu biti povezani, to su dva različita pojma i razlika među njima je kvalitativna. Tuga nastaje usled pretrpljenog gubitka. Proces tugovanja nakon gubitka nije patološko stanje, dok klinička slika depresije jeste. Žalost je očekivana reakcija na gubitak i ožalošćeni i njihovo okruženje je tako i doživljavaju. Iako može imati obeležja slična depresiji, poput povlačenja, izmenjenog apetita, promena u režimu spavanja, glavna razlika je odsutnost dubokog beznađa i bezvrednosti, izmenjenog doživljaja stvarnosti, te suicidalnih ideja ili planova. Suicidalni rizik kod depresivnih je visok. Depresija značajno ometa funkcionisanje osobe u svim domenima i obuhvata gubitak interesovanja i zadovoljstva u gotovo svim sferama i aktivnostima. Nemogućnost radovanja i blokiranje zadovoljstva, odnosno anhedonija, uobičajeni je simptom depresije, dok ožalošćena osoba reaguje na okolinu i sklona je da ispolji i prijatne emocije. Izrazita psihomotorna usporenost može ukazivati na depresiju, dok se uglavnom ne sreće kao reakcija na gubitak.
Depresiju karakteriše izmenjen nivo aktivnosti (usporenost ili agitacija, povlačenje, izbegavanje socijalnih interakcija, umor, inertnost, smanjena produktivnost...), kognitivnih funkcija (problem koncentracije i pamćenja, siromaštvo sadržaja, neodlučnost…) i somatskih funkcija (san, apetit, libido). Kroz depresiju se prožima bespomoćnost, bezvrednost, beskorisnost, beznadežnost, besperspektivnost, besmisao, drugim rečima, osoba negativno procenjuje sebe, svet i budućnost (verujući da je to trajno tako). Depresija podrazumeva gubitak sopstvene vrednosti i smisla i svrhe života. Izrazit gubitak samopoštovanja najčešće nije reakcija na gubitak, odnosno osoba neće smatrati sebe bezvrednim ili manje vrednim ljudskim bićem, jer je pretrpela gubitak.
Takođe, ožalošćeni mogu da osećaju krivicu (na primer, u slučaju kad smatraju da su propustili da učine nešto što bi možda spasilo izgubljenu osobu), ali, ako se i javi krivica, ona je uglavnom u vezi sa nekim konkretnim aspektom gubitka, a ne sveprožimajuća i generalizovana krivica za svoje postupke, koja je karakteristična za depresivne osobe i koja kod njih može da poprimi i sumanute razmere.
Tuga kao zdrava emocija? Kada potražiti stručnu psihološku pomoć?
Iako su reakcije na gubitak slične depresiji, a ponekad se i mogu pretvoriti u nju, važno je primetiti navedene razlike između njih. Kada se dogodi gubitak, tuga je neprijatna, ali zdrava emocija, koja ima svoju neophodnu adaptivnu funkciju u tom slučaju. Da bi se smatrala adekvatnom, potrebno je da intenzitet bude u skladu sa značajem gubitka koji joj je prethodio, da se izražava na socijalno prihvatljive načine i da ima socijalno očekivanu dužinu trajanja (ovaj kriterijum je pod značajnim uticajem kulture, premda treba imati na umu da je važnije pratiti da li su i u kojoj meri uspešno izvršeni zadaci u procesu tugovanja, nego se vezivati za konkretne vremenske periode).
Ukoliko se dogodi da ovi uslovi nisu ispunjeni, da su trajanje ili intenzitet reakcije preterani, ili da poprimi neke od navedenih odlika depresije koje nisu samo prolaznog, kratkotrajnog karaktera, već da akutne reakcije prerastu u hronične, da se pribegava disfunkcionalnim ponašanjima, da proces tugovanja ne napreduje ka završetku i adaptaciji, onda to postaje stanje kada je preporučljivo i potrebno potražiti stručnu psihološku pomoć.
Osnovne i master studije psihologije završila sam na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom master studija usmerila sam se na kurseve iz modula kliničke psihologije i psihoterapije. Istraživanje za master rad sprovela sam iz oblasti psihoterapije. Interesovanje za ovu oblast nastavila sam da unapređujem i nakon završenih studija, kroz četvorogodišnju edukaciju iz integrativne art psihoterapije u okviru Srpskog društva za integrativnu art psihoterapiju u Beogradu. Sertifikovani sam integrativni art psihoterapeut. Posedujem i nacionalni sertifikat za psihoterapiju. Član sam Srpskog društva za integrativnu art psihoterapiju, kao i Saveza društava psihoterapeuta Srbije. Od 2014. godine u kontinuitetu sam aktivan učesnik na kongresima psihoterapeuta Srbije, gde prezentujem svoje radove iz istraživanja i prakse. Neki od tih radova publikovani su u knjizi „Integrativna art psihoterapija u praksi“ 2020. godine.
Radno iskustvo sticala sam u radu sa decom tokom obavljanja pripravničkog staža u obdaništu, a potom i u Centru za informisanje i profesionalno savetovanje u radu sa klijentima različitih uzrasta (učenici osnovnih i srednjih škola, studenti, osobe odraslog doba). Organizovala sam i psihološke radionice sa ciljem osnaživanja klijenata različitih ugroženih kategorija stanovništva (osobe sa invaliditetom, dugoročno nezaposlena lica, korisnici usluga Centra za socijalni rad…).
Imam iskustva u radu sa anksioznim stanjima, zastojima u učenju, problemima u sferi porodičnih i socijalnih odnosa, u pružanju psihološke podrške u procesima tugovanja, prevazilaženju životnih kriza, kao i svakodnevnih izazova. Posebna sfera interesovanja, u kojoj se dodatno usavršavam, je oblast psihosomatike i primena psihoterapijskih metoda i tehnika u tretmanu telesnih simptoma, tegoba i bolesti.
Oblasti specijalnosti:
• Psihosomatika
• Somatizacija
• Anksioznost
• Panični napadi
• Profesionalna orijentacija
+381643940594
julija.vukasinovic@yahoo.com
Novi Sad i online
