Iz stanovišta SPT porodica kao živi jedinstveni socijalni sistem se konstantno prilagođava kako bi uspešno odgovorila na zadatke u posebno kritičnim tranzicionim trenucima. Svaka porodica poseduje sopstvene načine rešavanja zadataka sa kojima se suočava, tj. primenjuje pokušavana rešenja. Ona su oblikovana uverenjima koja nose sa sobom kao pojedinci, kao porodica i kao deo šire društvene zajednice.

Porodični sistem vrednosti, mitovi, norme, porodične tajne se prenose transgeneracijski, kao deo porodične istorije. S tim u vezi SPT koristi porodičnu analizu (genogram) kao neophodnost da se upozna porodična kultura življenja.

Srž sistemske porodične terapije jeste promena u porodičnim interakcijama, tj. promena porodične strukture (u pojedincu nije problem, već je fokus problema u odnosima, relacijama, interakcijama izmedju pojedinca i ostalih članova sistema)

Porodica se posmatra kao celina koja je sačinjena od subsistema (roditeljski, bračni, sibling). Promena kod jednog člana porodice utiče na ostale članove. Najveću moć u porodičnoj strukturi oko donošenja odluka bi trebalo da imaju roditelji.

CILj terapije je u promeni porodičnog funkcionisanja kao i u sticanju veština kako da se nose sa budućim „teškim situacijama“ van terapije. Promena se dešava u dve etape:

• Promena prvog reda- simptom se smanjuje i nestaje kod jednog člana, ali se pojavljuje kod drugog člana porodice
• Promena drugog reda- simptom nestaje kod jednog člana (identifikovani pacijent) bez pojave simptoma kod drugih članova porodičnog sistema jer je došlo do promene u strukturi, disfunkcionalnim interakcijama i promeni perspektive na realnu situaciju.

Pionirom sistemske porodične terapije se smatra Don Džekson. On je dao svoj ogroman doprinos zajedno sa dugogodišnjim saradnicima Gregorijem Bejtsonom, Džejem Hejlom, Džonom Viklandom u uspostavljanju koncepta duple poruke i formi kratkih terapija. Na njegov rad su se nadovezali  mnogi kliničari teoretičari  koji su razvijali različite pravce i škole pod okriljem porodične terapije međju kojima se izdvaja:

– strukturalni (S.Miničin, Bowen)

koncept:disfunkcionalnost, savezi, granice, moći

– strateški(Madness)

koncept komunikacione terapije, prvi intervju

– milanska škola (Pallazoli)

koncept:  cirkularna pitanja, hipoteziranje, pozitivna konotacija, upotreba rituala i zadataka

– terapija fokusirana na rešenja (de Šazer)

koncept:jačanje kompetencija,pronalaska drugačijeg obrasca funkcionisanja

RAZVOJNA FAZA TERAPIJE :

Početna faza:

–definisanje problema, upoznavanje porodičnog sistema, stvaranje alijanse izmedju terapeuta i porodice
-razjašnjavanje pojedinačnih želja i potreba, osvešćivanje uzajamnog doprinosa problema u porodici
(U ovoj fazi terapeut je aktivan, direktivan i kontroliše seansu. Ulazi strateški u privremene saveze sa članovima porodice, zamenjuje odsutnog člana, istražuje i inicira ideje i teme koje podstiču bliskost.)

Srednja faza:

– promena u poremećenim odnosima kroz toleranciju različitosti
(kontrola terapeuta se smanjuje, a kompetencije(veštine) se predaju pojedicu(porodici))

Završna faza:

-konstruisanje plana zaštite postignut
(terapeut proverava sa porodicom(pojedincem)rezilijentne tačke i zatvara terapijski proces)

OSNOVNE POSTAVKE TERAPIJSKOG PRISTUPA

–  koncepcija porodice kao sistema

– usmerenost na problem (narušene strukture, hijerarhije, poremećene granice, disfunkcionalne komunikacije, teškoće prelaska iz jedne u drugu razvojnu životnu fazu)

– princip ovde i sada (naglasak na sadašnjosti)

– životni ciklusi

– normalizacija porodičnog funkcionisanja

PRIMENA SPT

– problemi poremećaja ponašanja           – emocionalni problemi dece i adolescenata

– psihosomatski poremećaji                     – rad na traumatskim iskustvima

– bolesti zavisnosti                                   – individualni i profesionalni stres

– separacioni problemi                             – bračni konflikti i porodični konflikti

– gubitak i tugovanje, razvodi                  – poremećaji ishrane (anoreksija, bulimija)

– socijalna adaptacija                              – postporodjajna depresija

Porodična terapija se NE primenjuje u slučajevima kada pored nedovoljno motivacije za rad postoje suicidalne ideje, misli kao i kod dugotrajnog  nasilja.

Nataša Nikolić

Diplomirala sam 2012 god. na Fakultetu političkih nauka na smeru socijalni rad i socijalna politika.
Nakon završenih osnovnih studija upisujem edukaciju Sistemske porodične terapije pri Gradskom Centru za socijalni rad kod edukatorki: Jasminke Veselinović, Radmile Bojović, Vere Despotović i Tatjane Cijan Voronjec. Nakon prekida održavanja edukacije u Gradskom Centru za socijalni rad, nastavljam dalje obrazaovanje u CEPTe (Centar za porodicu, porodične terapeute i sistemsku porodičnu edukaciju) kod Jasminke Veselinović (prve dve godine), a potom u AST-u (Asocijacije sistemskih terapeuta) kod Nevene Čalovski čiji sam edukant četvrte godine.

Posedujem 100 h ličnog rada, 60h rada pod supervizijom, kao i 260h odslušane teorijske edukacije. Poslednje tri godine se aktivno bavim
savetodavnom i terapijskom praksom.

Moje prvo angažovanje je bilo na poziciji pripravnika-volontera u Zavodu za vaspitanje dece i omladine (2012-2014) gde sam samostalno održavala i kreirala radionice za decu sa vaspitnom merom (deca sa problemima u ponašanju). Od 2016 godine sam radno angažovana u Centru za socijalni rad na mestu voditelja slučaja gde sam kao stručni radnik zastupala decu, mlade i odrasle. Honorano radim na NADEL-u (Nacionalnoj dečijoj liniji ) u okviru chat savetovanja kao i na Roditeljskom telefonu, a trenutno primarno obavljam posao savetnika na Nacionalnoj SOS liniji za žene sa iskustvom nasilja.

Takođe sam od 2019 godine volonterski angažovana u radu sa studentima preko savetodavnog sektora- „Pričajmo o tome“, kao i preko Saveza Studenata Beograda u saradnji sa AST-om. Učestvovala sam na projektu „Podrška psihoterapeuta“ početkom pandemije COVID-19 u pružanju prve psihološke pomoći građanima.

Kontakt: +381656120535 i talija87@gmail.com