Ko su visokosenzitivna deca i koje ih osobine karakterišu?
Obično kada čujemo da neko dete opsuju kao stidljivo, čudno , plačljivo, zahtevno, neobično, jako dobro, mudro, tiho, možemo predpostaviti da se radi o detetu koje je visokosenzitivno.
Svako peto dete se rodi kao visokosenzitivno. Ova biološka karakteristika se najčešće nasleđuje. Podjednako se javlja kod predstavnika oba pola. Osobine koje karakterišu decu koja su visokosenzitivna su: dubina procesuiranja informacija, preterana stimulacija, preplavljenost, emotivna reaktivnost i empatija i svesnost finesa. To ih čini decom koja su veoma svesna promena u okruženju.
Visoko senzitivna deca se ponašaju veoma obazrivo i savesno. Podložna su brzom i lakom uticaju spoljnih stimulusa, naglih promena i emocinalnih nepogodnosti osoba u njihovom okruženju.
Kada ih preplavi više iskustava, senzacija, buke i aktivnosti nego što mogu podneti, može se desiti da postanu „previše stimulisana”. Previše stimulisana deca mogu biti umorna, mrzovoljna, razdražena i mogu imati problema sa spavanjem. Kada se to dogodi, možda neće moći da uživaju u stvarima koje inače vole da rade, ali to se može popraviti ako neko vreme provedu u, njima poznatom i mirnom okruženju.
Visoko senzitivna deca se međusobno razlikuju. Neka su veoma aktivna, reaguju emotivno intenzivno, zahtevna su i uporna. Druga su tiha, mirna i okrenuta ka sebi, opisuju ih kao „veoma laku“ za vaspitanje, osim kada se od njih očekuje da se pridruže grupi nepoznate dece. Bez obzira na ove razlike, sva su veoma osetljiva na svoje fizičko i socijalno okruženje. (70% visoko senzitivne dece je introvertno, 30% je ekstrovertno)
Prvi znaci kada se javlja visokasenzitivnost je primetna od najranijeg uzrasta.(Još kao bebe se čeće bude uplakana noću). Svaka veća promena, kao što su menjanje rutine, adaptacija na vrtić, novu grupu, promena vaspitača ili učiteljice im predstavlja smetnju.
Visokosenzitivna deca su često pogrešno shvaćena od strane odraslih(svojih roditelja i profesionalaca sa kojima su deca u svakodnevnom kontaktu:vaspitača i učitelja ,pedagoga, trenera) pa tako većina njih prepoznaju jedan aspekt u ponašanju dece a to su:stidljivost, plašljivost, povučenost ,ili „preosetljivost“. Ako malo proniknemo u um malih „senzitivaca“ primetićemo kompleksnost njihovog temperamenta- njihovu kreativnost, empatičnost, intuiciju, iznenadjujuću visprenost.
Zbog neprepoznavanja visokesenzitivnosti, ova deca su u riziku da imaju „loše detinjstvo“, nemaju prilike da ispolje sve one divne karakterne osobine koje poseduju. Umesto toga mogu imati probleme u ponašanju, često izazivajući anksioznost svojih roditelja, dok u odraslom dobu mogu biti skloniji depresiji, anksiozosti, paničnim napadima, socijalnim fobijama, različitim oblicima zavisnosti,stidljivosti itd. Roditelji zbog neprepoznavanja visokesenzitivnosti kod deteta su skloni očekivanjima koje dete nije u mogućnosti da ispuni. (Npr. Da dete manje plače, insistira na požurivanju da prihvati što pre školu, vrtić, novu osobu, grupu itd.) Neretko roditelj iz želje da se dete promeni, pristupa vaspitnom modelu nagradi i kazni. Ono što može biti iznenađujuće za roditelje i vaspitače da visokosenzitivna deca ne reaguju dobro kako na kaznu tako i na nagradu. Jako su osetljivi na kritiku, podsmeh, poređenje sa drugom decom. Zbog neadekvatnog pristupa dete se često sam nosi sa osećajem stida. Za razliku od kazne, na nagrade reaguju tako da postanu zavisni od njih. Očekuju da svaki njihov postupak bude propraćen nagradom , te ako nagrada izostane neće biti motivisani , prestaće da se trude da obave zadatak.
Šta bi bila adekvatna podrška visokosenzitivnoj deci?
Reći detetu:da je OK što je obazrivo, što mu treba više vremena za neke promene; da prepoznamo njegovu specifičnost i informišemo ga o osobenosti njegove prirode. To su alati koji će pomoći da se dete oseća prihvaćeno onakvo kavo jeste i koji će doprineti u izgradnji njegovog samopouzdanja.
Razumevanje visokesenzitivnosti je najbolji put do prevencije od ranjivosti senzitivnog deteta!
Diplomirala sam 2012 god. na Fakultetu političkih nauka na smeru socijalni rad i socijalna politika.
Nakon završenih osnovnih studija upisujem edukaciju Sistemske porodične terapije pri Gradskom Centru za socijalni rad kod edukatorki: Jasminke Veselinović, Radmile Bojović, Vere Despotović i Tatjane Cijan Voronjec. Nakon prekida održavanja edukacije u Gradskom Centru za socijalni rad, nastavljam dalje obrazaovanje u CEPTe (Centar za porodicu, porodične terapeute i sistemsku porodičnu edukaciju) kod Jasminke Veselinović (prve dve godine), a potom u AST-u (Asocijacije sistemskih terapeuta) kod Nevene Čalovski čiji sam edukant četvrte godine.
Posedujem 100 h ličnog rada, 60h rada pod supervizijom, kao i 260h odslušane teorijske edukacije. Poslednje tri godine se aktivno bavim
savetodavnom i terapijskom praksom.
Moje prvo angažovanje je bilo na poziciji pripravnika-volontera u Zavodu za vaspitanje dece i omladine (2012-2014) gde sam samostalno održavala i kreirala radionice za decu sa vaspitnom merom (deca sa problemima u ponašanju). Od 2016 godine sam radno angažovana u Centru za socijalni rad na mestu voditelja slučaja gde sam kao stručni radnik zastupala decu, mlade i odrasle. Honorano radim na NADEL-u (Nacionalnoj dečijoj liniji ) u okviru chat savetovanja kao i na Roditeljskom telefonu, a trenutno primarno obavljam posao savetnika na Nacionalnoj SOS liniji za žene sa iskustvom nasilja.
Takođe sam od 2019 godine volonterski angažovana u radu sa studentima preko savetodavnog sektora- „Pričajmo o tome“, kao i preko Saveza Studenata Beograda u saradnji sa AST-om. Učestvovala sam na projektu „Podrška psihoterapeuta“ početkom pandemije COVID-19 u pružanju prve psihološke pomoći građanima.
Kontakt: +381656120535 i talija87@gmail.com
