Da nisam unapred znala o čemu je film Mr. Jones (1993) (možete ga pogledati ako niste), pitam se u kom trenutku bih pričljivog, energičnog i nepredvidljivog Džonsa, koji uživa u svakom momentu svog života, doživela kao osobu čije je ponašanje ipak “malo previše“ intenzivno za moj ukus i poimanje normalnog – njegovo pentranje po krovu solitera u izgradnji i oduševljenje sa kojim u operi izlazi na scenu i priključuje se dirigentu u onom što radi, opisala bih možda preteranim ili neuobičajenim, ali ipak nedovoljno da bih pomislila da je bolestan. Jedna od stvari koju sam na fakultetu dobro naučila (valjda zato što je bila u skladu sa mojim sržnim uverenjem) je da normalnost nije dihotomna kategorija (ili ste normalni ili poremećeni), već kontinuum koji najbolje predstavlja Gausova kriva. Prosto rečeno, svako određenje nekog ponašanja kao normalnog ili nenormalnog, zdravog ili bolesnog, je nužno arbitrarno i zavisi od toga gde na kontinuumu normalne raspodele odlučite da postavite granice. Društvo je naravno, kao i medicina, u proceni normalnosti nečijeg ponašanja i mentalnog zdravlja ili bolesti, isključivije nego ja – ono što gospodin Džons radi na početku filma lako se može okarakterisati kao manično, sa elementima psihotičnog (prilikom prve prisilne hospitalizacije u filmu, specijalizant mu je pogrešno, što nije redak slučaj u dijagnostikovanju BAP, pripisao dijagnozu paranoidne šizofrenije, sa deluzijama, slušnim halucinacijama i visokim nivoima uznemirenosti i dao jaku doze antipsihotika). Pri drugoj, opet prisilnoj, hospitalizaciji, doktori mu, agitiranom i privezanom za krevet, objašnjavaju da je bolestan, da bolest podrazumeva izrazitu hemijsku neravnotežu mozga, da je bolest, kao i dijabetes, objektivno stanje koje se može dobro kontrolisati lekovima. On besno viče da se leči već 20 godina i da nije bolestan, već je to ono što on jeste i da voli to što jeste. Istu rečenicu, manje-više istim povodom, “This is who I am!“, izgovara i Ian Galager, jedan od protagonista u seriji Šejmles, takođe osoba sa dijagnozom bipolarnog poremećaja.
Nekada poznat kao manično – depresivni poremećaj ili manična depresija, bipolarni afektivni poremećaj podrazumeva ekstremne izmene raspoloženja, vrhunce (manija ili hipomanija) i padove (depresija). Ove promene raspoloženja bitno su različite od uobičajenih promena raspoloženja koje svaki čovek doživljava s vremena na vreme. Fazu depresije karakteriše intenzivno doživljena tuga, beznađe, gubitak interesovanja za svakodnevne aktivnosti, a kad raspoloženje pređe u manično, osoba je u euforiji, neuobičajeno energična ili iritabilna, angažuje se u brojnim aktivnostima, nema potrebu za odmorom ili snom, preplavljena je bujicom ideja, skače s teme na temu, a misli znaju da joj beže. U zavisnosti od tipa poremećaja, ove promene raspoloženja se mogu dešavati nekoliko puta godišnje, mesečno, sedmično, a u ekstremnim slučajevima, epizode se ciklično smenjuju i na dnevnom nivou. Bolest bitno narušava kvalitet života, kvari lične i porodične odnose, može voditi gubitku zaposlenja ili profesionalnim nesupesima, prisline hospitalizacije tokom maničnih faza vode stigmatizaciji ovih osoba, a 10 do 15% osoba koje pate od ovog poremećaja oduzme sebi život. Džonsova bolest nije komplikovana drugim psihijatrijskim oboljenjima, ili barem to ne vidimo u filmu, ne zloupotrebljava supstance, na primer, što je kod bipolarnog poremećaja čest slučaj.
Procenjuje se da oko 1-2% svetske populacije boluje od bipolarnog poremećaja, iako, s obzirom na česte probleme u dijagnostici, procenat može biti i znatno veći, dok je verovatnoća oboljevanja kod rođaka prvog stepena (roditelji, deca, braća i sestre) čak 10%, što ukazuje na jaku biološku osnovu poremećaja (Ianova majka u Šejmlesu ima istu dijagnozu).
“Reci mi, kada si prvi put primetio simptome“ – u neobaveznom razgovoru, psihijatar, u tom trenutku u ulozi vozača, pita Džonsa (ovaj je duhovito upoređuje sa ginekologom koji svoju pacijentkinju u pozorištu, umesto da se zadrži na kurtoaznoj razmeni, ispituje kako stoje stvari sa njenom genitalnom infekcijom). U proseku, bipolarni poremećaj počinje oko 21. godine života i obično prođe od 3 do 10 godina između početka poremećaja, postavljanja ispravne dijagnoze i uključivanja u lečenje. Po nekim studijama, kod oko 60% ljudi poremećaj počinje depresivnom epizodom. Takođe, poremećaj depresivnom epizodom češće počinje kod žena, a maničnom kod muškaraca, iako je verovatnoća oboljevanja kod oba pola slična.
Posebno tužna karakteristika bipolarnog poremećaja su teškoće koje osobe koje pate od njega imaju u prihvatanju da je stanje u kom se osećaju dobro i energično, kada su raspoloženi, imaju fantastične ideje, spremni su na preduzimanje različitih aktivnosti, naročito posle perioda prolongirane depresije, takođe deo oboljenja, manična ili hipomanična epizoda, a ne “zdravo“ raspoloženje. Osobe su u ovim epizodama slabo motivisane da piju lekove (“Lithium – four a day, every day, keeps those highs and lows away“, kaže ironično Džons, pre nego što zafrljači kutiju sa lekovima u kantu za smeće), što prilično utiče na relaps bolesti. Strategija koja može da bude od koristi u terapiji je, upravo kao u filmu, upoređivanje BAP sa nepsihijatrijskim oboljenjima koja podrazumevaju doživotno pijenje lekova i rad na uviđanju činjenice da osoba nije isto što i njena bolest, bez obzira da li je reč o psihijatrijskim ili drugim dijagnozama.
Razvijena percepcija i dobro, gotovo šerlokholmsovsko oko za detalje, izrazita, dečija spontanost, talenat za muziku, smisao za humor – jesu li u vezi sa dijagnozom bolesti ili su u pitanju osobine ličnosti šarmantnog Džonsa? Interesantni su, u tom smislu, dijalozi koji doktorka i Džons vode. Iz pozicije lekara, stvar je jasna: BAP je ozbiljno oboljenje, a osoba koja od njega boluje nije isto što i njena bolest. Pojedine psihološke karakteristike osobu čine prijemčivijom za razvoj poremećaja. U odnosu na osobe bez dijagnoze, oni koji pate od BAP su fragilniji, nestabilnog samopoštovanja, sa brojnijim i čvršćim disfunkcionalnim stavovima, posebno u vezi sa socijalnim odobravanjem i perfekcionizmom i imaju slabije veštine rešavanja problema. U njihovom mišljenju mogu se češće uočiti tipične kognitivne greške, koje podrazumevaju selektivno filtriranje i evaluaciju informacija, preteran doživljaj lične odgovornosti, zaključivanje iz nedovoljne količine informacija, preterane generalizacije, uz negativan self-koncept i sklonost samoobezvređivanju kao kod osoba sa unipolarnom depresijom, koji se u maniji pretvaraju u svoju suprotnost, pa vode doživljavanju sebe kao pobednika, preterano pozitivnom zaključivanju, minimizovanju rizika i precenjivanju neposredne gratifikacije.
Jedan od glavnih ciljeva psihoterapije kao dela tretmana BAP je da osoba preuzme kontrolu nad poremećajem, što između ostalog znači i da se motiviše na redovno uzimanje lekova, a da, uz pomoć psihoterapije, otkriva rane znake za pojavu epizoda i reaguje pre nego što se epizoda razvije, preispituje disfunkcionalna uverenja koja ometaju svakodnevno funkcionisanje, prihvati svoje stanje, uspostavi dnevne rutine (npr. ritam sna) i sl.
Međutim, nije teško razumeti ni Džonsovo shvatanje onog što mu se dešava, pa se ovoj perspektivi dok je hipomaničan čak i prikloniti:
D: Interesantan ste čovek, gospodine Džons.
Dž: Da li bi htela da me napraviš običnim?
D: Želim da Vam bude dobro.
Dž: Dobro? Ja jesam dobro, veruj mi. Ja sam zanesenjak, ekstatičan. Želiš da me izlečiš od toga?
D: To sad govori Vaša hemija.
Dž: Čitav kosmos je hemija, ja sam hemija, ti si hemija, ljubav, tuga, bol, žalost. Ako te dotaknem ovde…
Dramatična izmena raspoloženja nakon prve trećine filma, zapušten izgled, izraz lica koji ukazuje na anhedoniju, nesposobnost da se sam okupa, intenzivan doživljaj tuge koji ne može svesno da kontroliše – druga su strana dijagnoze bipolarnog poremećaja, za koju nikom neće biti teško da je oceni kao nepoželjno stanje i kao nešto što zahteva lečenje. Ipak, čak i tokom depresivnih epizoda, a ni kada je raspoloženje psihofarmacima relativno uravnoteženo, nije teško osetiti empatiju za Dzonsovo poimanje svoje bolesti:
Dž: Ne mogu ovo više. Moram da izađem odavde.
D: Zbog lekova?
Dž: Ja sam zavisnik. Nedostaju mi moje visine. Strašno mi nedostaju moje visine.
D: A padovi?
Dž: Da, pa… mislim da ću ipak rizikovati.
D: Kada ste prvi put došli u bolnicu, bili ste suicidalni.
Dž: Došao sam kod tebe. Verovatno ti dugujem život.
D: Imate toliko toga da ponudite, molim Vas da ne odustajete.
Dž: … sa tri godine svirao sam Mocarta. Sa 12 sam pročitao sve. Sa 18 sam bio centar svemira. A onda sam se jednog dana probudio u duševnoj bolnici. Ja nisam normalan. Nikada nisam bio normalan. Ne mogu više živeti ovako.
Ili, u drugom navratu:
Dž: Ja sam previše nevolje. Previše nevolje za sve koje sam upoznao u životu.
D: Žališ sam sebe, zar ne? Jednog dana ćeš prosvirati sebi glavu. Ili skočiti, obesiti se ili napraviti nešto takvo da oteraš bol! Uradićeš to i toga si svestan! Kada to konačno uradiš, kada tvoj šarm i sve ono dobro što si mogao biti nestane zauvek, ja ću ostati ovde sa jakom, ljudskom, neprofesionalnom pukotinom u srcu.
Pa čak i kada Džons besno odbija lekove ili viče kada je privezan za krevet – kako bi se u tim situacijama ponašao neko ko nije mentalno oboleo? Ako iziritirani porazbijate sve po kući, bez prethodne istorije psihijatrijskog lečenja, tendencija je okoline da Vaš postupak proceni kao privremeno izmenjeno stanje svesti, koje ne govori nešto suštinski o ličnosti – kao nešto što jeste neuobičajeno i preterano, ali nije nenormalno. Kažete li pri tom da prolazite kroz stresan period na poslu, da ste dobili otkaz ili da situacija kod kuće nije baš sjajna – Vaše okruženje će sa manje ili vise empatije prihvatiti Vaš ispad kao nešto što Vas suštinski ne određuje. U istoj situaciji, sa istim okidačima, ali uz samo jednu izmenu – da ste se nekada psihijatrijski lečili, Vaš ispad će pre biti protumačen kao odraz ’’poremećene’’ ličnosti, a ne kao razumljiva posledica spoljašnjih faktora. Za ponašanje osoba sa dijagnozom bipolarnog poremećaja u velikoj meri odgovoran je hemijski disbalans u mozgu, i to je istina. I ova hemijska neravnoteža se relativno uspešno rešava redovnim i verovatno doživotnim korišćenjem farmakoterapije. Ali, istina je i ono sto kaže gospodin Džons u filmu – i kada nas neko dodirne po ruci ili zagrli, kada osećamo bilo koju emociju, kada smo gladni ili siti – i tada se nešto dešava sa hemijom, odnosno neurotransmiterima u našem mozgu. Svaka od osobina ličnosti, karakternih crta, ima svoje neurofiziološke korelate. Svaki doživljaj je praćen određenim neurofiziološkim procesima – specifičnost bipolarnog poremećaja je u trajnijoj hemijskoj neravnoteži koja dovodi do doživljavanja izuzetno intenzivnih raspoloženja suprotnog polariteta, a patnja koju cikliranje ovih epizoda nosi, kao i čitav niz ponašanja koja značajno umanjuju kvalitet zivota i činjenica da je veoma visok procenat ljudi koji od ovog poremećaja pate, a koji oduzmu sebi život, svrstava ova stanja u ona koje je poželjno lečiti, čak i ako smo skloni da ga ne razumemo kao patologiju, već kao jednu od različitih, iako ekstremnih, manifestacija ljudskosti.
Ako ste Džonsove dileme usled bipolarnog poremećaja videli kao razumljive i mogli da saosećate s njim, evo još jednog pitanja za kraj, nad kojim ćete se možda zamisliti: zašto samo deca sanjaju da lete? Odgovor koji daje Džons, kao poluretoričko pitanje – pakao je kad odrasteš, zar ne? Šta biste Vi odgovorili?
Danka Konjokrad, psiholog
Reference:
Borjanka Batinić: RE&KBT u tretmanu bipolarnog afektivnog poremećaja
https://www.imdb.com/title/tt0107611/
Diplomirani psiholog, REBT savetnik, psihoterapeut pod supervizijom.
Diplomirala sam psihologiju 2006. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Gotovo 15 godina se bavim profesionalnom orijentacijom i savetovanjem, psihološkom selekcijom, vođenjem obuka za razvijanje asertivnih veština, upravljanje emocijama, prevladavanje stresa i rešavanje praktičnih problema.
U radu se primarno oslanjam na teoriju racionalno-emotivne bihejvioralne terapije, čija je osnovna ideja da su preplavljujuce, disfunkcionalne emocije i destruktivna ponašanja prevashodno posledica iracionalnih uverenja i apsolutističkih životnih filozofija o nama samima, drugim ljudima i životu uopšte. Terapijskoj promeni vodi uočavanje, preispitivanje i odbacivanje ovih iracionalnih i konstruisanje zdravijih uverenja, koja nas neće ometati u ostvarenju ličnih ciljeva.
Sa klijentima radim pod supervizijom, onlajn ili uživo u Prijepolju.
Kontakt: +381638768207 i dkonjokrad@gmail.com
