Samo je promena stalna
Potreba za promenom, prepoznata često kroz – onaj osećaj „više ne mogu ovako da živim“, pobuđeno stanje čovekovog duha koji se nalazi između „želim promenu“ i „ne želim promenu“, unutrašnji konflikt, sukob različitih delova jedne ličnosti (ili više ličnosti u jednom čoveku), ili kada kažemo „sve ja to znam svesno, ali kako da promenim to kod sebe“.
Kako dalje kada se zaglavimo? Kada je ambivalencija u odnosu na promenu intenzivna, a naši delovi ličnosti nepomirljivi? Energija se tada naizmenično premešta iz dela ličnosti koji – vidi svoj napredak, ostavrene želje, život u skladu sa sobom i svetom oko sebe, mir, ljubav, radost, a onda prelazi u deo ličnosti koji – oseća strah, negira potrebe, isključuje svoje želje, ostaje pasivan, zadržava sebe u poznatom (ponekad i neprijatnom) unutrašnjem i spoljašnjem okruženju.
Koji deo ličnosti nas dovodi na psihoterapiju? I onda kada sednemo u psihoterapijsku ordinaciju, koji progovara i koji izlazi napolje iz ordinacije u život? Različito je od čoveka do čoveka, nekada iz nas govori deo koji želi dozvolu, podršku, ohrabrenje, recept, savet, kako da bude ono što stvarno jeste. Nekada govori onaj koji ne veruje u promenu i ponovo će učiniti sve da dokaže da je promena nemoguća.
U osnovi svakog rada na sebi, da bi se napravili i najmanji koraci, nalazi se nega. Therapeia na starogrčkom znači negovanje (brižnost), u slobodnom prevodu psihoterapija bi značila negovanje duše, briga o duši. I baš na tom mestu, u psihoterapijskom prostoru veoma često nalaze se ljudi koji svojim samokriticizmom, etiketiranjem, proganjajućim i uslovljavajućim unutrašnjim procesima, uskraćuju sebe za negu, brigu, zaštitu, bezuslovno prihvatanje, ljubav i promenu. Nega je osnovna polazna tačka za razvoj i postizanje promene.
Postoje uverenja u vezi sa psihoterapijom koja mogu da uspore promenu. Moguće je proveriti da li kod sebe prepoznajmeo neka od tih uvereanja.
- „Promena je savetovanje“. Ponekad smo skloni da, prilikom dolaska na psihoterapiju, očekujemo dobijanje gotovog saveta. Međutim, univerzalni recept ne postoji. Najviše što možemo postići je da na seansi zajedno razmatramo opcije koje nam se čine prihvatljive u procesu razrešenja postojećeg problema. Tako neke opcije odbacimo, neke zadržimo, u skladu sa svojim vrednosnim sistemom, željama i mogućnostima, a potom ih primenimo u realnosti.
- „Promena je tempirana, brza ili spora“. U ovom slučaju je vrlo često očekivanje da tegobe, simptomi, nestanu nakon par susreta, kao što je, sa druge strane, često i neverovanje u efikasnost terapije ako se nakon samo jedne seanse razreši unutrašnji proces. Zapravo, tačno je jedino da svaka osoba ima svoj individualni tempo postizanja promene. Brzina će ponovo zavisiti od mnogo faktora i ne postoji propisana mera univerzalna za sve ljude.
- „Promena je prijatna“ odnosno „promena je bolna“. Dok pojedinci očekuju bolan proces koji će pokrenuti psihoterapija i kroz koji će prolaziti na putu dolaska do promene, drugi očekuju prijatnost i lakoću. Zapravo, i jedno i drugo je istina. Da bismo napravili promenu, biće potrebno izlaziti iz zone komfora, okvira poznatog, pozivati sebe na akciju, izlagati se izazovima, novim situacijama, posmatrati sebe i povezivati se sa sobom. To jeste napor, ali ako to budemo radili sopstvenom dinamikom, na način koji za nas ima smisla, onako kako smo sebe prethodno pripremili, razmislili i dogovorili se sa sobom, uz puno nege, onda će iskustvo biti prijatno.
Pored navedenih, postoje i druga uverenja koja utiču na postizanje promene.
Uloga psihoterapeuta je da putem pitanja, asocijacija, i drugih tehnika, pomaže pojedincu da otkriva svoje nesvesno, u cilju rasta i proširenja sopstvene ličnosti. Pojedinac se kroz psihoterapijski proces okreće sebi, pogleda sebe iznutra, preuzima odgovornost za sebe i svoj život. To je put razvoja, što podrazumeva naizmenično nazadovanje i napredovanje i taj put možemo zamisliti kao spiralan.
U tom prostoru između prošlog i budućeg, poznatog i nepoznatog, nesvesnog i svesnog, srećemo se na psihoterapiji, svi mi sa našim terapeutima. Da li ćemo u tom prostoru provesti sat, dan ili godine, zavisiće od našeg odnosa sa samim sobom i sa terapeutom, unutrašnjeg procesa, ličnosti i drugih još uvek nepoznatih okolnosti. Iz tog mesta ćemo biti bliži sebi i promeni koja je već deo nas. Ono što još nije materijalizovano u iskustvu, prethodno je postojalo kroz unutrašnju želju, emociju, misao, mentalno predstavu, telesnu senzaciju ili drugi oblik našeg psiho-fizičkog stanja. Promena je najpre tinjala, a potom postala savim prisutna i vidljiva.
Stalnost promene učiniće da se ona odvija i bez naše svesne namere. Razvijanjem nove inicijative, raspršivanjem krutog razmišljanja i otklanjanjem ukorenjenih mentalnih navika povećavamo verovatnoću našeg uticaja u pravac i vid promene. Osećaj da se ne možemo zadovoljiti trenutnim stanjem duha, ličnosti i svesti važna je karakteristika pripreme za promene koje dolaze. Odricanje, neprijatnost, izlaganje, rizik, strpljenje i aktivno delovanje biće neophodna žrtva u našim nastojanjima da utičemo na tok i prirodu promene. Iako je strah izražen, ako je žrtva napravljena za dostojnu svrhu, ne postoji žaljenje i kajanje. Neka stalnost promene i njena neminovnost budu poziv, motiv i izazov za našu budnost, uključenost i moć da jačanjem svojih snaga, mudrosti i veština, promenom vladamo i njome rukujemo.
