Svi imamo periode kada nam nedostaje samopouzdanje i kada se ne osećamo dobro u vezi sa sobom. Ali kada nisko samopoštovanje postane dugoročan problem, to može imati štetan uticaj na naše mentalno zdravlje i naš svakodnevni život.
Samopoštovanje je način na koji razmišljamo o sebi i vrednost koju sebi pridajemo. Podrazumeva način razmišljanja, osećanja i ponašanja koji pretpostavlja da prihvatamo sebe, poštujemo sebe, verujemo sebi i u sebe.
Kada prihvatamo sebe možemo da živimo sa svojim snagama i slabostima bez osuđivanja. Tada možemo da se prema sebi odnosimo jednako dobro kao prema bilo kome drugom koga poštujemo. Takođe, to znači da verujemo da smo sposobni da zadovoljimo svoje najdublje potrebe, težnje i ciljeve.
Osoba sa zdravim samopoštovanjem je sklona da misli pozitivno o sebi i životu uopšte. To je čini sposobnijom da se nosi sa životnim usponima i padovima. Ukoliko je naše samopoštovanje nisko, težimo da vidimo sebe i svoj život u negativnijem i kritičnijem svetlu. Osećamo se manje sposobnim da prihvatimo izazove koje nam život postavlja, što može negativno uticati na mentalno i fizičko zdravlje.
Ljudi sa zdravim samopoštovanjem vole sebe i cene svoja dostignuća. Ove osobe preuzimaju odgovornost za svoje postupke, čak i kada nisu zadovoljni postignutim rezultatima.
Dok svima povremeno nedostaje samopouzdanje, ljudi sa niskim samopoštovanjem se većinu vremena osećaju nesrećno ili nezadovoljno sobom. Nisko samopoštovanje se odnosi na dugoročnu negativnost o tome ko ste i kako se pojavljujete u svetu i može uticati na to kako pojedinci donose odluke i žive svoje živote. Nisko samopoštovanje može negativno uticati na međuljudske odnose, posao, partnerske odnose.
Uobičajeni znaci niskog samopoštovanja jesu naše opažanje da ne vredimo, da nismo dovoljno dobri, inferiornost koju osećamo u odnosu na druge, preterana kritičnost prema sebi i osetljivost na kritiku, preuzimanje odgovornosti i za situacije koje nisu pod našom kontrolom, sumnja u sebe, umanjivanje ili ignorisanje sopstvenih kvaliteta, poteškoće u poverenju u druge.
U središtu niskog samopoštovanja su negativna uverenja i mišljenja koja imamo o sebi. Niko se ne rađa sa ovakvim verovanjima, ona se razvijaju kao rezultat iskustava koja imamo tokom svog života. Na razvoj samopoštovanja kod mladih utiču različiti faktori, uključujući genetiku, porodičnu dinamiku, društveno i kulturno okruženje, kao i lična životna iskustva i uticaj medija.
Ponašanje drugih ljudi prema nama, posebno kada odrastamo, može u velikoj meri uticati na to kako vidimo sebe. Naši roditelji, braća i sestre, učitelji i vršnjaci šalju nam pozitivne i negativne poruke o nama samima. Iskustva iz ranog detinjstva, naročito ona nastala sa primarnim negovateljima mogu imati uticaj na formiranje samopoštovanja.
Moguće je razviti nisko samopoštovanje bez konkretnih negativnih iskustava, već jednostavno kroz deficit dovoljno pozitivnih. Bez dovoljno poruka da su dobra, posebna ili voljena, deca mogu stvoriti utisak da nisu dovoljno dobra.
Nisko samopoštovanje može smanjiti kvalitet života osobe na mnogo različitih načina. Negativna osećanja i stalna samokritika mogu uticati na to kako ljudi vide sebe, uključujući njihovo verovanje u sebe i svoje sposobnosti.
Sniženo samopoštovanje može dovesti do toga da ljudi donose negativne odluke o tome kako se ponašaju prema sebi ili dopuštaju drugima da se ponašaju prema njima. Ovakva ponašanja mogu pokrenuti negativan ciklus. Npr. mogu se sakriti od društvenih situacija, prestati da pokušavaju nove stvari i izbegavaju stvari koje im predstavljaju izazov stvarajući dalji gubitak samopoštovanja. Nadalje, to može dovesti do povlačenja i izolacije što može doprineti povećanju anksioznosti i depresije i lošeg kvaliteta života.
Zbog svega navedenog ukoliko primetimo kod sebe znake niskog samopoštovanja bilo bi dobro da radimo na tome kako bi prevenirali veće probleme i negovali svoje mentalno zdravlje. Preduzimanje koraka da negativne misli zamenimo pozitivnim i da postanemo manje kritični prema sebi može nam pomoći da poboljšamo svoje samopoštovanje i samopouzdanje.
Diplomirala sam na osnovnim studijama pedagogije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (2003-2009) i stekla zvanje master pedagoga.
Nakon studija upisala sam četvorogodišnji program edukacije iz Sistemske porodične psihoterapije u organizaciji centra za edukaciju Instituta za mentalno zdravlje (2012-2016). Program je realizovan u skladu sa važećim evropskim standardima. Edukacija je realizovana sa ukupno 1550 sati rada (550 sati teorije, 600 sati kliničke prakse i 400 sati supervizije) .
U okviru Instituta za psihodramu od (2016-2018) iskustveno sam učestvovala u psihodramskoj grupi i ostvarila 251 sat ličnog rada u terapiji i 7 terapijsko edukativnih sati kroz učestvovanje u pihodramskoj radinici na temu “Snovi u grupnoj psihoterapiji različiti pristupi”.
Pored psihoterapijskog rada, imam 10 godina iskustva u vaspitno obrazovnom i savetodavnom radu (predškolske ustanove, srednja i osnovna škola). Posedujem međunarodno priznat sertifikat za Montesori vaspitača i uverenje o savladanoj obuci za primenu testa TIP-1.
Godinu dana sam provela u oblasti pomaganja ugroženim grupama ljudi iz ratom zahvaćenih područja kroz pružanje psihosocijalne podrške deci migrantima, njihovim roditeljima i ženama, pomažući im da razviju veći stepen samopouzdanja i lakše se prilagode izazovnim okolnostima (projekat međunarodne organizacije Save the Children). Prošla sam brojne akreditovane programe stručnog usavršavanja i seminare.
U saradnji sa Udruženjem roditelj radila sam na izradi i realizaciji programa “Škola roditeljstva” u cilju osnaživanja roditeljskih kompetencija i upoznavanje sa novim znanjima i stilovima u vaspitanju.
U okviru Udruženja rast radila sam na izradi i realizaciji višemesečnog programa radionica za razvoj emocionalne i socijalne inteligencije za decu uzrasta 7-11 godina.