Sve češće iz medija ali i okruženja saznajemo o tragičnim slučajevima porodičnog nasilja. U stanjima šoka i neverice, pokušavajući da razumemo, neizbežno postavljamo pitanja “Kako je moguće da se to desilo?, Zašto je neko nije zaštitio?, Zašto ga nije odmah ostavila čim je videla kakav je?”
Brojni su razlozi zbog kojih žene ostaju u nasilnoj partnerskoj vezi, a najčešći proizlaze iz pozicije nedovoljne podrške, ekonomske i psihološke nemoći. Mnoge se nadaju da će biti bolje, vole partnera ili se plaše da ga ostave. Jedna od uvreženih zabluda koje se nude kao odgovor na pitanje “Zašto ostajem u nasilnoj vezi?”, izražava se često u prostom odgovoru: “Zbog dece!”.
Fenomen deteta svedoka nasilja dugo nije uvažavan u naučnim krugovima, te je olako shvatano da ako dete ne trpi direktno nasilje a pogotovo ako nije u sobi u kojoj se odvija nasilje, nema nikakvih štetnih posledica po njegov razvoj.
Istraživanja ovog fenomena pokazuju da su deca u porodicama gde postoji nasilje među partnerima u visokom riziku da i sama budu zlostavljana. Dokazano je da su ova deca mnogo ranjivija u svim razvojnim fazama u odnosu na decu roditelja u skladnim odnosima. Takođe je potvrđeno da su psihološka oštećenja kod dece u porodicama gde postoji nasilje među partnerima jednaka posledicama kod dece direktnih žrtava nasilja. Dakle, da li je dete bilo u drugoj sobi, činilo se da spava ili čak nije trenutno ni bilo u kući, ili je direktno zlostavljano, jednako će biti psihički ugroženo, a emocionalni razvoj će biti u visokom riziku. Ovo se objašnjava time da deca svoje roditelje veoma dobro osećaju i prepoznaju mnogo toga što se dešava sa osećanjima roditelja bez obzira što to rečima ne umeju da prenesu. Čak i ako im majka govori da je sve u redu, da ne treba da se brine, dete oseća šta majčini napeti zagrljaji poručuju, oseća drhtaje u glasu i sve one suptilne pokazatelje da je njegova najbliža osoba uplašena. Ta osećanja se prenose na decu bez obzira što roditelji to ne žele. Deca osećaju nasilje iako ne razumeju nasilje.
U periodu pre puberteta psihički razvoj dece manifestuje se kroz egocentrični pogled na stvarnost. Deca su tada sklona da za mnoge pojave vide uzroke u samim sebi. Ovo je slučaj i sa nasiljem među roditeljima. Dete veruje da je ono krivo za to što tata tuče mamu, te da možda ako bude bolje, tata i mama će biti dobro. Zbog toga se često dešava da u porodicama gde ima partnerskog nasilja deca budu mirna, tiha, poslušna, zgrčena, znojnih dlanova… Takođe, deca nemaju sposobnost da reči izgovorene u afektu i svađi među roditeljima razumeju kao metaforu ili besmislicu ljutitog čoveka, već sve doživljavaju kao realnost i to ih dodatno zastrašuje. Deca koja odrastaju u porodicama sa partnerskim nasiljem odrastaju u stalnom strahu, napetosti i strepnji. To stanje prolongirane traume ostavlja značajne posledice na razvoj mozga deteta, jer se sve snage razvoja usmere na prepoznavanje opasnosti, a onda je prostor za intelektualni razvoj znatno ograničen. Ovo se može manifestovati kroz slabiji školski uspeh. Takva deca su sklona da i najmanju frustraciju tumače kao opasnost, da se brane ili da beže čak i od situacija koje nisu realno ugrožavajuće. Zbog toga češće ulaze u konflikte i nesporazume u socijalnim odnosima, postaju deca sa problemima u ponašanju. Nasilje je za njih normalnost koju su videli i naučili od svojih roditelja. Vremenom i sami mogu postati nasilni ili žrtve nasilja.
Period puberteta donosi nove promene i često je veoma buran jer se tada prelamaju sve do tada nakupljene psihičke traume. U tom uzrastu često manifestuju agresivno ponašanje prema majci identifikujući se sa modelom oca ili pak pokazuju agresivno ponašanje prema ocu preuzimajući odgovornost za majku. Ova zamena uloga, gde deca osećaju brigu za roditelje te se ponašaju i sami kao mali roditelji, je česta pojava u porodicama gde ima nasilja među partnerima.
Porodica je ovoj deci mesto velike brige i straha, te se dešava da posežu za kratkoročnim “rešenjima” i uživanjima u alkoholu, drogi, ulaženju u antisocijalne, nasilne vršnjačke grupe, skitnju i bežanje od kuće. Dok mladići koji imaju nasilnog roditelja, nesvesno postaju nasilni prema svojim devojkama, kod devojaka koje imaju nasilnog roditelja je češći mehanizam “bežanja” u nepromišljene, promiskuitetne odnose, kvazi bliskosti u relacijama koje liče na one koje su naučile u svojoj porodici porekla- dakle ponovo nasilje i nova deca iz nasilja.
Nasilni obrasci se generacijama prenose i to nas vraća na onu zabludu sa početka teksta. Ostajanje u nasilnom odnosu zbog dece upravo čini zlo deci.
Često se dečijim psihoterapeutima obraćaju roditelji tražeći pomoć za svoju decu koja manifestuju neka od navedenih ponašanja. Roditelji ispoljavaju zabrinutost za dete i žele da se ono “popravi”, ne razumejući da su ta ponašanja samo signali izloženosti nasilnom odnosu među roditeljima.
Psihoterapijski tretmani u ovakvim porodicama mogu imati efekta tek kada je nasilje zaustavljeno i samo u koliko se istovremeno sprovodi specijalizovan psihoterapijski tretman za svakog člana porodice ponaosob.
Psiholog i sistemski porodični psihoterapeut sa preko dvadeset godina iskustva u radu sa pojedincima, parovima i decom. Završila je brojne specijalizovane edukacije u zemlji i inostranstvu iz oblasti rada sa porodičnim nasiljem, kontrolom besa i antisocijalnim ponašanjem mladih. Učestvovala je u brojnim projektima iz oblasti nenasilnog roditeljstva kao i alternativnih oblika brige o deci (usvojenje, hraniteljstvo). Autor je više tekstova i publikacija iz pomenutih oblasti.
+381638344258
